У ПОРАТНИМ годинама демонстрације је најчешће организовала власт, а до "изгреда је долазило због претеривања" од појединих елемената", који су се на крају претварали у обрачуне са полицијом што иначе није реткост у ауторитарним режимима. Такве "режиране демонстрације" одржане су поводом Тршћанске кризе 1953, у време Суецког рата 1956, поводом смрти Патриса Лумумбе 1961, затим због подршке Палестинском фронту 1982. године. И сви ови протести у једном тренутку отимали су се контроли. Изгреди у виду "неконтролисаних претеривања" углавном су се јављали јер су млади сматрали да је режим недовољно оштро реаговао на спољну провокацију, зато што су били незадовољни и жељни обрачуна са естаблишментом и органима реда и коначно због облика својеврсне политичке диверзије. Истраживачи ове појаве примећују да су ова "претеривања" у Југославији искакала из строго контролисаних колосека, док су код сличних режимских демонстрација у СССР-у инциденти имали јасно одређене границе.

ТРЕБАЛО би узети у обзир, од 1968. године, и глобални феномен побуне "прекобројних" поратних генерација. Турбуленције у свету, радикални студентски покрети и демонстрације, ратови и тероризам, инерција догађаја изазваних ефектом "грудве снега" подизали су температуру у земљи. Овај утицај најочитији је на примеру демонстрација у Београду, између 1966. и 1968. када се оне уклапају у светски тренд демонстрација.

ОД пресудног значаја ипак су били локални друштвени и историјски услови и унутрашњи антагонизми који чине специфичном сваку појединачну побуну. Студентски покрет у Југославији имао је, осим пацифизма и либертаријанских одредница (попут захтева за људским слободама у већини европских и светских метропола), и захтеве за "социјализмом са људским лицем". Међутим, ове побуне оголиле су и партикуларне националне циљеве појединих народа у СФРЈ (пре свих Албанаца 1968. и 1981. на Косову и Хрвата 1972. током Маспока). У Југославији као сложеној вишенационалној држави главни реметилачки фактор и генератор најснажнијег вида отпора режиму с временом све више су били пробуђени национализми, па и отворене сепаратистичке аспирације Албанаца на Косову, али и Хрвата нарочито од краја шездесетих година.

Напред изречене закључке о променљивом интензитету друштвеног отпора поткрепљују и статистички показатељи. Према броју учесника у демонстрацијама највећи интензитет активног грађанског отпора у самоуправном социјализму достигнут је у периоду 1966-1972. и затим после Титове смрти 1981. па до краја осамдесетих година. Три најмасовније демонстрације против режима биле су: 1) Протест грађанске опозиције и студената 9. марта 1991: око 100.000 демонстраната; 2) Албанске демонстрације на Косову 1981.: око 50.000-100.000 3) Студентске демонстрације 1968. године - 20.000-30.000 студената.

ПРЕМА врсти отпора могу се уочити следеће антирежимске акције: илегални пропагандни рад (леци, састанци, плакати...), петиције, трибине, штрајкови и најчешће демонстрације. Јавни облици протеста приметнији су тек од почетка шездесетих. По типу јавне манифестације отпора режиму у земљи могу се издвојити: а) студентски и грађански протести и демонстрације (илегалне омладинске организације); б) побуне сељака; ц) раднички штрајкови; д) националне побуне. Међу различитим социјалним групама (радници, сељаци, интелигенција) током целог социјалистичког периода није било уочљиве корелације нити сарадње у циљу стварања заједничког фронта. Такође и дисидентски кругови били су разједињени по идеолошкој и националној линији све до почетка осамдесетих. Једино се на Косову и Метохији 1968. и 1981. могу уочити општа обједињеност захтева и студента, радника и сељака у борби за политичке, социјалне и националне циљеве.

Према броју страдалих и повређених у демонстрацијама највише их је било: 1) приликом гушења албанских демонстрација на Косову 1981. (деветоро мртвих од тога троје полицајаца, више стотина рањених, више стотина повређених, око 2.000 ухапшених); 2) 9. марта. 1991. - двоје мртвих (један полицајац), више десетина ухапшених, више од стотину повређених); 3) студентске демонстрације 1968. - (без мртвих, више десетина хапшених, више од 150 лакше и теже повређених). У случају демонстрација на Косову 1981. и у Београду 1991. интервенисала је поред полиције и војска.

НА основу ове опсежне историјске анализе произилази закључак да су се јавни протести као вид активног отпора озбиљније јавили тек по релативној либерализацији друштва или слабости режима у последњој декади. Први протести студената у СФРЈ 1954. наступили су непосредно по либерализацији, а не у време ригидног "стаљинизма", као и касније 1959. протести који су одржани у Загребу и Скопљу. Највеће демонстрације 1968. у Београду и другим градовима организују се у време даље либерализације, после пада Ранковића, што се исто може рећи и за хрватски Маспок. Протести после Титове смрти 1981-1983. и 1991-1992. у освит вишестраначја долазе у тренуцима слабости режима и даљег попуштања стега.

Облици отпора у Србији и Југославији били су детерминисани са више фактора: с једне стране одређеном либерализацијом и међународним утицајем, а са друге оштрим унутрашњим социјалним и националним противречностима у партији и држави. Коначно, јавни протести у Југославији и Србији, релативно чешћи него у земљама реалсоцијализма, били су ниског интензитета и, осим националних побуна у Хрватској и на Косову, нису имали снажан набој и нису озбиљније уздрмале власт.