У СРБИЈИ почетком деведесетих, Радио-телевизија Београд је постала темељ, симбол и инструмент режима Слободана Милошевића, председника Србије, и владајуће Социјалистичке партије Србије, заправо бивших комуниста који су преко ноћи без јасног дисконтинуитета променили име. Мада је на првим вишестраначким изборима у децембру 1990. Слободан Милошевић (СПС) убедљиво победио, Телевизија Београд није пропуштала прилику да неистомишљенике вређа, а опозицију редовно квалификује као "издајничку" и "пету колону" у централним информативним емисијама. На удар државне пропаганде нарочито долази Вук Драшковић, лидер Српског покрета обнове, тада најјаче опозиционе партије. То је био непосредан повод за прве демонстрације грађанске опозиције, али и протест студената који се надовезао на опозициони митинг.

Српски покрет обнове је 3. марта 1991. заказао демонстрације са захтевом да уредници Телевизије Београд Душан Митевић, Сергеј Шестаков, Предраг Витас, Иван Кривец и Славко Будихна поднесу оставке. МУП Србије 6. марта издаје саопштење да Трг републике није предвиђен за окупљање грађана, те да се демонстранти могу окупити на простору Ушћа, а дан касније изриче и забрану одржавања митинга опозиције. Вук Драшковић поручује министру полиције Радмилу Богдановићу да забрану прихвата као да ју је издао "кинески министар полиције" и најављује: "Ништа нас неће спречити да се у нашем Београду окупимо где желимо."

УПРКОС забрани, на Тргу републике се, према проценама, окупило више десетина хиљада грађана. Полиција је брутално интервенисала с намером да растури скуп. У уличним сукобима погинуо је припадник полиције Недељко Косовић, у Масариковој улици код "Београђанке". Косовић је пао с висине од пет метара ударивши главом у тротоар.

Група од педесетак милиционера стационираних на углу улица Адмирала Гепрата и Кнеза Милоша потеже аутоматско оружје и пуца рафалним и појединачним хицима према демонстрантима код "Лондона". Погођено је петоро грађана. Један од њих, 17-годишњи ученик Бранивоје Милиновић, задобио је смртоносну прострелну рану.

У касним поподневним часовима полиција упада у редакцију Студија Б с налогом јавног тужиоца да се сместа прекине емитовање информација због пристрасног извештавања и узнемиравања јавности. Студио Б од 17.30 емитује цензурисане вести, а у пола осам увече пронела се вест да су из разних праваца на Београд послате оклопне колоне Југословенске народне армије. Истовремено је насилно прекинут програм Радија Б92, а полиција је упала у Скупштину Србије и ухапсила Вука Драшковића. Током ноћи полиција хапси на десетине демонстраната.

Током следећег дана настављена су хапшења идентификованих демонстраната, а група од двадесетак посланика штрајкује глађу у Скупштини Србије. У поподневним часовима тенкови ЈНА се враћају у касарне.

У Студентском граду се паралелно одржао протест испред Дома културе, а колона од 4.000 студената без сукоба пробила је кордон с новобеоградске стране Бранковог моста, док су полицајци испалили сузавац на студенте. Београђани масовно излазе на улице и код Теразијске чесме почиње да заседа својеврсни народни парламент. Следећег дана око три ујутро окупљени код чесме усвајају захтеве који, уз оне деветомартовске, укључују и моментално ослобађање свих ухапшених демонстраната.

Социјалистичка партија Србије после подне истог дана организовала је контрамитинг на Ушћу, који је остао упамћен по говору функционера СПС Душана Матковића у ком је позвао окупљене пензионере да "крену на Теразије да разјуре срамоту Србије". На седници Скупштине Србије 12. марта усвојена је оставка уредника београдске телевизије, споменутог Душана Митевића, а следећег дана стигла је вест да је и министар полиције Радмило Богдановић поднео оставку. На захтев студената и СПО дошло је до пуштања похапшених демонстраната, те је у четвртак 14. марта око два часа ујутро окончан студентски протест код Теразијске чесме.

Народни посланик Демократске странке Зоран Ђинђић у последњем говору поручује: "Ваша победа је огромна. Без вас демократија не би закорачила на ове просторе, а овај режим, то вам сада тврдим, на издисају је. Њега ускоро неће бити."

Тако је окончан први грађански протест после Другог светског рата: демонстрације - 9. март 1991.

У анализи грађанског и студенског отпора до почетка педесетих, у условима свеопште полицијске контроле и снажног интензитета политичке репресије, отворени јавни протести против режима били су реткост и по правилу су оштро санкционисани. Углавном протестују сељаци због откупа и колективизације (побуна у Долову 1947, Смедеревске демонстрације 1950, Цазинска буна 1950, итд.). Сељачке побуне се углавном доводе у везу с противљењем економским револуционарним мерама на селу (откупу и колективизацији, пре свега), тек понеке имају изразиту политичку конотацију (Цазинска буна 1950). У време Информбироа, забележене су прве официрске побуне у војсци и одметништва чланова партије. У том периоду су највећи проблем одметници побеђених формација у рату. Честе су и шпијунаже и диверзије у којима учествују и југословенски емигранти ослоњени на спољни фактор (до 1948. на САД и Запад, а после све више и на СССР). Снажним репресивним акцијама партија успева да до почетка педесетих сломи готово све видове активног отпора, што је олакшано добијањем западне економско-политичке подршке и лаганим растом животног стандарда који је обезбедио већи социјални мир.

Од средине педесетих пада у очи да студенти и млади људи постају главни носиоци друштвених побуна. Одређен степен критичког духа, створен од половине педесетих, пре свега у сфери науке, културе и медија, отворио је пукотину слободе. Слобода критике, иако лимитирана идеолошки (марксизам) и хијерархијски (нижи и средњи ниво власти), отворила је могућност да се кроз медије (нарочито студентска гласила, научне и културне часописе, трибине, филм и др.) изразе критика и незадовољство и понуде алтернативе, као и да се укаже се на негативне друштвене појаве.


ЈАВНА АРТИКУЛАЦИЈА НЕЗАДОВОЉСТВА

КРАЈЕМ шездесетих стасавају млађе бунтовне поратне генерације које су путовале и образовале се на западним узорима и које постају социјална база отпора. Либерализација после 1966. и пада Ранковића и релативно слабљење ауторитета државе и службе безбедности погодују акцијама отпора. Потоња смрт Јосипа Броза као врховног ауторитета и глобална криза комунизма, али и галопирајућа економска криза у СФРЈ од почетка осамдесетих, даље су омогућиле јавну и масовнију артикулацију незадовољства.