ПРВИ студентски штрајк десио се на Природно-математичком факултету у јесен 1953. Он је збунио студентске функционере навикле да такве манифестације организују власти. Студенти су очекивали да народна власт испуни обећања о бољем и слободнијем животу. Мада је Београдски универзитет био преоптерећен и представљао проблем за платежне могућности Београда и Србије, студенти су сматрали да смештај и храна морају бити јефтинији и квалитетнији.

Незадовољство у Студентском граду као највећем студентском насељу на Балкану тињало је током 1953. године. Цело насеље је ноћу неретко често звиждало и протестовало, а чести су били окршаји с полицајцима у кругу Студентског града. Нереди су почели после информације на разгласу да су повећане цене смештаја и исхране, као и да је сервирана покварена храна.

НЕЗАДОВОЉНИ социјалном ситуацијом, повећањем цена станарине и хране у мензама и другим студентским домовима, око хиљаду студената из Студентског града је 29. октобра 1954. покушало да продре у град и изрази незадовољство, али су их код надвожњака пресреле јаке снаге Народне милиције (коњичке бригаде из Земуна и с Бановог брда). Демонстранти су узвикивали пароле ("Доле влада!" и сл.) и гађали камењем милиционере који су их пресрели.

Полиција је употребила бруталну силу хапсећи, у великом броју, сваког ко би се нашао у околини Студентског града. Окупљање испред Филозофског факултета и ПМФ-а је спречено. Постоје подаци о употреби силе и полицијске тортуре према ухапшенима, али је директива с врха била (вероватно Вељка Влаховића или Александра Ранковића) да се ухапшени студенти не осуђују на дуже казне затвора већ да се ствари рашчисте на факултетима, политичким и дисциплинским путем.

ИЗ ПАРТИЈЕ је искључено око 40 чланова, а кажњено њих око 130, иако су неке партијске организације одбиле да осуде своје чланове, као оне на ПМФ-у и Шумарском факултету. Само су ретки од коловођа протеста осуђени (Бранко Гудало, студент технологије из Београда, осуђен је пред ОКС Београд на седам месеци затвора). Већином, студенти су кажњавани пред дисциплинским судовима (удаљавањем с факултета, забраном полагања испита у одређеном року итд.).

Ухапшене је саслушавала милиција, али и ревносни активисти са Универзитета. Током ислеђивања неки су тучени и малтретирани, и од њих је захтевано да открију позадину и покретаче немира ("стране подстрекаче", "домаће подстрекаче", "ђиласовце", "ибеовце", "остатке реакционарне буржоазије"...). Протест је потпуно прећутан у јавности, како се не би кварила оптимистичка слика о развоју социјалистичког друштва. Новине су ћутале о овом догађају, док је "Њујорк тајмс" објавио доста детаљну вест 16. новембра 1953. ("Београд брани студентске нереде"), напомињући да су се први пут чуле и пароле против владе.

ПОЛИЦИЈА је сумњала да иза протеста стоје ђиласовци, ибеовци или други "народни непријатељи", али о томе није имала никаквих доказа. Истраживачи овог периода углавном се слажу да је протест имао социјалне мотиве и нема доказа о политичкој инструментализацији нити умешаности иностраног фактора. Партијски органи су узрок немира налазили у пасивности комуниста и слабом идеолошко-политичком раду.

На Загребачком универзитету прва побуна је забележена 11. маја 1959, када је било и извесних немира у Ријеци и Скопљу. На улице је изашло око 3.000 студената које је одликовала већа борбеност него оних у Београду. Протест је брутално угушен (за разлику од побуне гладних 1954), један број студената је избачен са Универзитета, неки су осуђени и затворени, а једна девојка је настрадала. Партијски врх је са жаљењем констатовао како нико од 3.800 комуниста на Универзитету није ни покушао да смири студенте.

ПАРОЛЕ су биле конфузне: "Гладни смо!", "Комунисти најгора класа!", али и "Ми смо Титови, Тито је наш!". Бакарић је одбацио предлог да се према студентима предузму и оштрије мере. После студентских протеста у Загребу 1959. подстицано је отварање нових факултета ради просторног распршивање студената. Симптоматично је да је исте године било мањих протеста студената у Скопљу и Ријеци.

Исте године 24. маја у Београду дошло је до инцидента у мензи Три костура у центру града јер су студенти били незадовољни храном. Загребачки студенти су много драстичније кажњени него београдски 1954, а неки су чак одлежали по неколико година на Голом отоку. Сматра се да је ово последица чињенице да су загребачке демонстрације биле масовније и борбеније с великим националистичким набојем, док су прохтеви београдских студената били више социјално-економски.

РЕПУБЛИЧКЕ власти су по правилу биле строже према изгредима, јер су страховале да не скрену са линије, док је савезна власт имала више обзира због међународног контекста. Према неким ауторима, узрок немира лежи у општем незадовољству и левом радикализму младих (као и 1968), са социјалним и политичким конотацијама у време заоштравања сукоба КПЈ и са Истоком и са Западом.

Отворени иступи против власти били су у ово време ипак реткост. Више је било испада на "режимским демонстрацијама", које су најчешће организоване поводом неке спољнополитичке кризе. На масовним и дуготрајним манифестацијама које је власт организовала поводом Тршћанске кризе октобра 1953. било је и непланираних акција. Протести су почели одмах пошто су се Велика Британија и САД изјаснили о припајању тршћанске зоне А Италији. Неки демонстранти су узели правду у руке и разрачунавали се са онима за које су сматрали да нису довољно "патриоте".

ЉУДИ који су узимали билтене у Америчкој и Енглеској читаоници били су малтретирани и пребијани, а саме читаонице демолирана. Током 13. октобра 1953. демонстранти су једну девојку затечену са америчким билтеном претукли, прикачили јој билтен на леђа и вукли је по Теразијама. Сутрадан су пребили и свукли две елегантно обучене особе испред Америчке читаонице. Претучен је и Вилијем Б. Кинг, службеник Америчког информативног центра. Скандирало се: "Зона А и зона Б, биће наше обадве!", "Трст је наш", "Живот дамо, Трст не дамо!", "Пела џукела!", "Доле Пела, Доле Рим, доле папа, курвин син!"

Полиција је имала налог да не интервенише претерано, а протести су трајали више дана. Због нереда на улицама већ другог дана Александар Ранковић је морао да изведе полицајце на коњима.


МЕТА И ГЛУМИЦА СИЛВАНА МАНГАНО

У ДЕМОНСТРАЦИЈАМА поводом Тршћанске кризе премијер Италије Ђузепе Пела био је главна мета, па је чак у Кнез Михаиловој улици спаљена лутка са његовим ликом. Занимљиво је да је узгредна жртва била и популарна италијанска глумица Силвана Мангано, којој се скандирало "Друже Тито, 'ајмо у Милано, да ј.. Силвану Мангано!", "Ако дође до бомбаша, Силвана биће наша!"...


СУТРА: Јунске демонстрације 1968. у Београду