ДЕЛОВАЊЕ илегалних омладинских организација се сводило на неколико делатности углавном пропагандно-политичког карактера: 1) растурање и штампање летака, писање парола, пропаганда против друштвеног уређења и НОП-а; 2) анонимне претње и писма комунистичким функционерима; 3) ситне диверзије и саботаже привредних мера; 4) јатаковање равногорским одметницима; 5) дописивање и повезивање са емиграцијом и друго. Групе су чинили изузетно млади људи, претежно националне и демократске оријентације, фанатични идеалисти, узраста најчешће 16-20 година. Махом су то били синови из грађанских породица који нису хтели да се помире са новим стањем, презирући "анемичност и кукавичлук" грађанства и грађанске политичке елите.

Гимназијалка Радмила Максимовић из Крагујевца осуђена је на две године због чланка који почиње речима: "Тек данас када је немамо и када гинемо као под фашизмом, осећамо праву вредност слободе...", као и писања пароле "С мотиком у руци доле комунци!" Група матураната у Приштини на челу са проф. М. Лазаревићем се "илегално састајала, читала и коментарисала штампу у обрнутом смислу него што је у штампи писало (!)... Тврдили су да нема демократије, нападали тековине НОБ и говорили погрдне песме против Тита и Митре Митровић Ђилас.

НАКОН релативне либерализације у време самоуправног социјализма отпор замире нарочито између 1956. и 1966. године. У том периоду је тајна полиција укупно открила 266 разних илегалних организација у земљи са око 4.800 припадника, али није забележена ниједна већа акција. У периоду од 1966. до 1968. откривено је 59 група са 500 учесника, који су деловали са "реакционарних и контрареволуционарних позиција."

И у најстабилнијем периоду (1960-1965) Удба је открила и онемогућила делатност 18 илегалних непријатељских организација: 104 групе са 1.098 чланова, које су деловале углавном са националистичких позиција. У извештају ССУП-а за 1964. каже се да су откривене три илегалне организације и седам група (обухватиле 189 лица) и шест покушаја стварања илегалних организација. Ове организације имале су писане програме и статуте у којима су полазећи од националистичких, сепаратистичких и иредентистичких циљева планирале диверзије, атентате и прикупљање оружја са муницијом за оружане акције.

У ХРВАТСКОЈ је за 1964. евидентирано 11 илегалних проусташких организација. Радило о махом о урбаној популацији, а организације и групе су биле састављене од млађих лица, студената и средњошколаца. Поједине су биле повезане са емигрантским организацијама на Западу и нарочито су бројне међу албанском популацијом на Косову и у деловима Хрватске.

Прве студентске демонстрације и штрајкови јављају се релативно касно тек од половине педесетих на прагу периода либерализације и изградње самоуправне демократије. У духу промена у друштву и студенти су се осећали слободније, а њима својствен друштвени и политички радикализам се испољавао у првим демонстрацијама и штрајковима. У Удби се већ почетком шездесетих примећује да "Досадашњи састав студената, њихова индивидуалност и групна штеточинска иступања и све оно што се свакодневно збива у њиховој средини намеће потребу за једним новим курсом обраде студената и свих појава везаних за њих".

ЛИБЕРАЛИЗАЦИЈА друштва, нарочито у сфери културе, од почетка педесетих отворила је простор за деловање критичке интелигенције у универзитетским срединама. Идеолошки већина студентских лидера је задојена идејама филозофа нове "левице". Студенти су под утицајем теза Херберта Маркузеа да је радничка класа у капитализму и шире превазиђена као носећи субјект револуционарне акције и да не "поседује потребну политичку класну свест будући сувише интегрисана у систем".

Револуционарна делатност, по Маркузеу, пада на леђа студената и интелигенције, који се нису сасвим интегрисали и поседују политичку свест - "револуционарни субјект за себе", које треба да послуже као катализатор ширег друштвеног бунта и радничке класе - "револуционарни субјект по себи". (Маркузе примећује како европски студенти живе у таквим условима које не би прихватио ниједан амерички радник и да су они средишњи елемент у будућој производњи.)

У ДУХУ времена могле су се чути разне "увезене пароле" пацифизма, разоружања, борбе против потрошачког друштва, демократизације друштва и Универзитета итд. Генерацијски посматрано, ради се о младим људима који су стасали после рата и који имају потребу да критички преиспитују друштвене процесе. То је и општи феномен побуне прекобројне "бејб бум" генерације која долази на факултете уз друге културолошке факторе: утицај масовне културе, рокенрола...

Као и у другим земљама и овде су немири почели у виду социјалних захтева, сукобом студената и универзитетске власти, па су прерасли у шири сукоб дела интелигенције и идеолошко-политичког апарата, око слободе стваралаштва и политичких слобода. У случају СФРЈ у појединим срединама социјални, еманципаторски и хуманистички захтеви младих су делимично гурнути у страну пред националним или сепаратистичким стремљењима (Хрватска и Косово).

БИЛО је, најпре, покушаја да се делује прикривено на линији одбране "марксистичко-лењинистичких тековина". Тако је наступила група Јуришић-Буило на Грађевинском факултету критикујући владине економске мере из 1952. Но овај облик опозиције није промакао будном оку партијских функционера. Митра Митровић је на 2. конгресу КП Србије маја 1949. оценила: "... Одбрану марксизма-лењинизма од Комунистичке партије преузели су сад разочарани ,буржоаски синови,. То је водило у школама до спајања линије марксизма-лењинизма информбираша с линијом деморалисаних младића у једну јединствену."

СЛУЧАЈ "мутивода на Грађевинском факултету", како их је окарактерисао "Народни студент" отпочео је већ крајем 1951. године. Јуришић и Буило, иначе обојица из "реакционарних породица", иступили су на студентском скупу против нових привредних мера које су кресале студентске привилегије и бенефиције и изазвале праву драму међу сиромашнијим студентима.

Јавно суђење крајем фебруара 1952. претворило се у демонстрације против власти, а приликом интервенције припадника Удбе у цивилу дошло је до опште туче. Оптужене Буила и Јуришића дисциплински суд је удаљио са Београдског универзитета али они нису били кривично гоњени, што је била последица политичке одлуке да се инструменти репресије рационалније употребљавају него у тзв. административном периоду развоја.


РАСТЕ БРОЈ ИЛЕГАЛНИХ ГРУПА

У ДРУГОЈ половини шездесетих постепено расте број илегалних омладинских група, а поред националних и демократских све су приметније оне које наступају са марксистичких и левичарских платформи. Служба региструје од 1966. до краја 1968. 43 групе: 13 националистичких, 12 иредентистичких, 13 усташких, пет четничких. Број чланова група је просечно 10 лица, па је у њима било активно око 450 лица.


СУТРА: КОЊИЧКА БРИГАДА ЈУРИША НА СТУДЕНТЕ