КАКО је епидемија настала, остала је енигма. Али да је могла да буде мања, блажа, то је сигурно - да лекари и друго медицинско особље нису направили више пропуста.

Прво, ми (здравствени радници) мислили смо да је проценат вакцинисаног становништва против вариоле добар, већи до 85%, како је тада закон налагао. Међутим, то је била заблуда. Тај проценат је био знатно испод 80%. То је омогућило лакше ширење вируса услед недовољног колективног имунитета. Многи су већ сматрали да та болест одлази у историју пре времена. Светска здравствена организација је већ спроводила програм ерадикације вариоле и говорило се да ће та вакцинација бити обустављена, као што се и догодило две-три године касније. Светска здравствена организација је 1979. године прогласила ерадикацију великих богиња.

НАЖАЛОСТ, у томе су предњачили лекари. Највише невакцинисане деце била су деца лекара и другог медицинског особља. То су касније констатовали наши истраживачи. Неки лекари који су вакцинисали давали су лажне потврде о вакцинацији својим колегама, односно њиховој деци, наводно због контраиндикација. То је професор др Богољуб Арсић, који је то истраживао, називао "колегијалним контраиндикацијама".

Када је дошла епидемија, видело се да је то била медвеђа услуга.

Када већ говорим о вакцинацији, о овом срамном проблему, треба поменути и нагласити и онај други: велико ангажовање и пожртвованост. То је довело до свеобухватне имунизације, са високим обухватом од преко 90%, а у жариштима и 99%, што је омогућило да се епидемија тако брзо угаси.

У Југославији је за око месец и по дана вакцинисано 18 милиона становника (од 21 или 22 милиона, колико је тада наша држава имала).

ПОСЛЕ Другог светског рата, вариола је "посетила" Њујорк (1957), када је вакцинисано 6,5 милиона људи, и Москву (1960), где је вакцинисано 7 милиона људи. Тако су они вакцинацијом у тим градовима успели да сузбију епидемију.

И овај број од 18 милиона вакцинисаних говори колико су наши здравствени руководиоци били у паници. Колико нисмо били сигурни у извор и путеве ширења епидемије. Зато смо свесно жртвовали велики број особа, да имају компликације после вакцинације, па чак и да умру од последица имунизације. То показује да нисмо били сигурни ни у извор ове епидемије.

Али тако је морало бити. И победници имају жртве, као у сваком рату. Морали смо жртвовати здраве и невине да бисмо спасли нацију. Ни војници у рату који погину нису криви за тај рат.

ДРУГИ, већи проблем је био непрепознавање клиничке слике вариоле од стране првенствено специјалиста за кожне и полне болести на линији: Ђаковица - Нови Пазар - Чачак - Београд.

Не правдам их, била је то некарактеристична клиничка слика, али они (ни било ко други) нису видели болесника од великих богиња, јер је последња епидемија вариоле у Југославији била 1930. године.

Ако су лекари грешили, они су били и победници у рату против вариоле.

СЗО је похвалила нашу здравствену службу за успешно сузбијену епидемију, за пожртвовање здравствених радника. Наша држава је доделила медаље, награде. Али то су добили само они који су били "ближе ватри". Неки који су радили на најтежим местима остали су кратких рукава!

МОЈЕ колеге (Лула и Љуба) и ја, да ли смо заслужили ордење, не знам, нека то читаоци сами размисле. Знам да нисмо дезертирали, да смо радили свој посао савесно (никоме нисмо пренели вирус), а гурали смо главу у чељусти инфекције која се звала ВАРИОЛА ВЕРА.

Ко су били хероји из ове моје (ратне) приче?

Првенствено, то су били лекари и медицинске сестре који су професионално радили свој посао, свесно ризикујући свој живот да би помогли оболелима од вариоле или допринели спречавању даљег ширења епидемије.

ПРВИ је био проф. др Миомир Кецмановић Кеца, који је неревакцинисан отишао у Ђаковицу да буде управник карантинске болнице. Тек је касније добио антивариола имуноглобулин, који сам му ја донео хеликоптером.

ДРУГИ је био примаријус др Радосав Бошковић, епидемиолог Института "Торлак", који је отишао да узме болеснички материјал (од оболелих) за лабораторијску дијагностику, а није претходно ревакцинисан. Он је и сам оболео од блажег облика (variola sine exanthemate), и наставио да ради свој посао.

ТРЕЋИ је био капетан ратног ваздухопловства Лекић (не сећам се имена), пилот хеликоптера који је по веома лошим временским условима возио своју летелицу до Ђаковице и назад, упркос мишљењу Контроле лета на Батајници. На нишком аеродрому је био упозорен да се не враћа у Београд, због олујног времена, а он је због хитности задатка ипак одлучио да лети за Београд.

Негде око 2000. године појавиле су се агенцијске вести да постоји могућност да се украде вирус вариоле из добро чуваних лабораторија (Русије и САД, Атланте) и изведе глобална диверзија. Ми смо раније то звали биолошки рат. Ко је лансирао ту вест први, не знам. Можда и компаније за производњу вакцина. Многе земље су почеле да наручују огромне количине (више стотина милиона доза) те заборављене вакцине, да им се нађе за случај неке "диверзије" тим вирусом.

КАКВЕ би биле последице те "диверзије"?

Тешко је и претпоставити. Данас имамо најмање 45 генерација деце и одраслих без имунитета према том вирусу, откад се не спроводи вакцинација. Смртност не би била као код нас 20%, већ много већа. Епидемије би се шириле читавом планетом, као глобални пожар. Као у америчком филму "Епидемија".

Зашто и данас НАТО вакцинише своје војнике у свим базама широм планете против вариоле?

Вирус вариоле се и данас сматра биолошким оружјем број један, као могући агенс.


ИСТОРИЈУ ПИШУ ПОБЕДНИЦИ

МОЖДА су са ове тачке гледања, после 45 година, моја сећања (сведочења) мало избледела, некима нереална, чудна. Многи актери ове драме су отишли са овога света, као велики, храбри људи, хероји са ордењима. Историју пишу победници, а не побеђени. Питање је како би та историја изгледала када би у писању учествовали само делимично и побеђени, како је говорио мој колега Вуја.


КРАЈ