ДАНИМА после званичног завршетка епидемије, ја сам обилазио особе које су преболеле у Србији, по програму праћења динамике титра антитела код болесника, и од њих узимао узорке крви, у одређеном размаку. Сада без посебних мера заштите. Приликом посете, разговарали смо, евоцирали успомене.

Најинтересантнији је био разговор са болесником (Милоје В.) из села Бресница код Мрчајеваца (у општини Чачак). Дошао сам код њега три месеца касније, негде у јуну. Нисам знао да је то био неки верски празник. Он је славио славу. Извинио сам се. Пристао је да му узмем крв. Питао сам га како се заразио продајући сир на пијаци у Новом Пазару, како је то записано у званичном извештају. Он је зачуђено одговорио:

- Ја никада у животу нисам био јужније од Чачка, тако ми ове славе и овог славског колача.

- Па зашто си то рекао када су те питали?

- Био сам под температуром, у бунилу. Све што су ме питали ја сам потврђивао, само да ми помогну да преживим - одговорио ми је искрено и понудио ми да останем на ручку. Нисам се задржао у кући овог бившег болесника, јер не би било поштено да га на дан крсне славе детаљније испитујем о томе како је зарадио вариолу.

Није то једини случај неутврђеног начина заразе. И др Литвињенко на подручју Ђаковице у три случаја није утврдио везу оболелих са Ибрахимом Хотијем. Један број путева и преноса вируса остали су нејасни.

ЗВАНИЧНИ извештаји о ширењу вируса направљени су уз много маште. Ибрахим Хоти набеђен је да је донео вирус, а никога од своје многобројне породице, њих једанаесторо је живело у једној кући, није инфицирао. Наводно је заразио више од десеторо људи ван своје фамилије. Зар то није веома чудно? А можда није био ни болестан, па чак ни инфициран.

Било је много маште у конструисању извора и тока епидемије. Можда је др Божидар Бирташевић, водећи човек у ЈНА, када је у питању биолошко оружје, и био у праву када је на састанку штаба у Ђаковици поскочио са столице, уз повику "па ово је рат", мислећи на биолошки рат.

Званична верзија је: то је био хаџија из села Дањане, тридесетшестогодишњи Ибрахим Хоти. Он је био са још 24 сународника на хаџилуку у Меки, почетком 1972. године. У повратку са хаџилука он се издвојио из групе и краће време задржао у Ираку, где је било оболелих особа од вариоле (накнадна информација). Са њим је два дана, најмање по два сата, разговарао прим. др Стеван Литвињенко, савезни епидемиолог, у циљу утврђивања настанка епидемије.

ИБРАХИМ Хоти је у Ираку посетио светилишта, где је било оболелих од вариоле. Он је имао потврду о вакцинисању од 19. децембра 1971. године, када је вакцинисан у Ораховцу.

По повратку у своје село Дањане код Ђаковице био је "малаксао и поспан", па се претпоставља да је имао и температуру, али оспу по телу није имао, као ни ожиљке од преболеле болести. Значи, претпоставља се да је то био благ облик вариоле без оспе (variola sine exanthemate).

Крв узета од хаџије Ибрахима Хотија, у три наврата, за доказивање антитела, показала је тек у трећем испитивању минимални титар HI (хемихибишућих) антитела. Такав титар имали смо и ми који смо радили на овом задатку, свеже вакцинисани у Институту "Торлак".

Шта се не уклапа у ову причу о "нултом случају", ко је унео (донео) вирус вариоле у Југославију?

Малаксалост и поспаност Ибрахима Хотија могле су да настану од било које инфекције, па и од инфлуенце у то зимско доба. Ожиљке није имао по телу, што говори да то није била клиничка слика вариоле која расејава вирусе. Вируси се расејавају углавном респираторним путем издахнутим ваздухом који их покупи из уста и ждрела где се такође налазе вариоличне промене, сличне као и на кожи. Његов евентуално благи облик (без оспе) није могао да расејава вирусе ваздушним (Флигеовим) капљицама у своју околину. Значи, није био заразан.

ПРЕПРАВЉЕНА ИСТИНА О ЕПИДЕМИЈИ

У ПОДАЦИМА који су презентирани на симпозијумима о вариоли у Београду и Примоштену, истина је мало преправљана, фризирана, као у књизи Џорџа Орвела "1984". Људи ослобођени страха за сопствени живот мало су другачије говорили. Сада више није било ни кукавица ни дезертера, сви су били мањи или већи хероји. Свако је желео да се истакне и увелича свој допринос у сузбијању вариоле. То су нарочито чинили професори са Медицинског факултета у Београду, који нису ни видели болесника од вариоле. После сваке битке сви су генерали - од пораза, до победе.

НЕМА података о томе како се Ибрахим Хоти заразио у Ираку, у џамији. У џамију долазе углавном здрави људи, а можда и понеки оболели од благог облика вариоле (без оспе), који такође не избацују вирусе респираторним путем, јер немају промене у устима.

На отвореном простору, на пример, на пијаци, која се спомиње у званичном извештају да је на њој Хоти заражен, не постоји могућност инфицирања, јер је велика дисперзија (разређење) Флигеових капи или капљичних језгара у ваздуху који се увек помало креће.


Значи, инфекција није могла да се догоди у џамији нити на пијаци у Ираку, како стоји у званичним извештајима. Све то указује да Ибрахим Хоти није донео вирус вариоле у Југославију.

Он није заразио ниједног укућанина од многобројне породице са којом је живео, и већи део дана боравио је у кући - односно у затвореном простору. Према томе, званична верзија да је он био "нулти случај" вариоле није тачна.

Свим првооболелим особама од вариоле је заједничко то што су боравили у чекаоници болнице у Ђаковици, а највише 21. фебруара 1972. године. Ту су се заразили и пацијенти из Плава (у Црној Гори).

Значи, вирус вариоле био је присутан у чекаоници и ходницима болнице у Ђаковици, а не у ваздуху на пијацама на којима је Хоти био.

КАКО и ко је донео вирус вариоле, остаје енигма. Али неко је морао да за то буде оптужен. То је сугерисао и пуковник професор др Ђорђе Хенеберг, са којим сам разговарао.

Ни сви путеви ширења вариоле нису јасни. Како се инфицирао Милоје из Бреснице код Чачка, није познато.

СУТРА: Енигма о биолошкој диверзији траје