Петак, 21. 4. 1972.

ЧУВШИ за ревакцинацију коју сам извршио на себи и др Лејну, па "миљеницима" др Стојковића, дошли су др Бошковић, др Марко, Ана и Лула.

Тога дана донели су нам и материјал од сумњивих на вариолу из Македоније. Сутрадан се показало да су сви ти материјали били негативни.

Ових дана стизали су материјали са свих страна, па је лабораторија за дијагностику буквално била претрпана. Шеф је са др Стојковићем и др Борђошким направио неки план и програм праћења титра антитела код једног броја болесника у одређеном размаку. То одређивање титра антитела одузимало је много времена у лабораторији, која је морала да ради и хитну дијагностику, по приоритету. Свакако да су приоритет имали веома сумњиви случајеви са разних страна, из више различитих градова. Ту је било и оних који нису имали никакве везе са епидемијом, односно контакте са оболелим. Али, већ сам рекао, страх има огромне очи. Сви су ургирали да се то провери на Торлаку, тражили протекцију код др Љубинка и др Марка.

Запослени у лабораторији нису дизали главе од посла. Међу њима, највише је потегао виши здравствени техничар Љубивоје Т. који је био и највише едукован за тај посао. Свакако да је и Ана добро потегла, трудећи се да што боље замени др Марка, који је старији, уморан, и близу пензије.

Непосредно по завршетку епидемије, др Марко је добио инфаркт, и лечио се на интерној Б клиници. Вероватно је и то велико ангажовање у епидемији дало одређени допринос да тај некадашњи атлетски ас то доживи. Ја сам тог поштеног човека ценио, а могу рећи и волео, због његових људских особина.


Понедељак, 24. 4. 1972.

ПОСЛЕДЊИХ дана много материјала долази из Новог Пазара. Данас су тамо отпутовали шеф и Лула. Са првом туром материјала дошао је шеф, а Лула је остала још један дан. Последњих дана епидемије, материјал су (углавном крв) доносили и техничари Републичког завода за здравствену заштиту и и сам др Слободан Борјановић.

Ја лично мало сам био укључен у ту новопазарску проблематику. Био сам тамо када је било најхитније, када се одатле расејавао вирус.

Чуо сам да је последњи талас епидемије био баш тамо на грудном одељењу код болесника који нису били вакцинисани против вариоле.


Петак, 28. 4. 1972.

ЗАПИСАНО је у дневнику да је донет материјал од болесника (Р. Ш.) из Плава (Црна Гора), који је касно вакцинисан, 26. марта, а примио хиперимуни гамаглобулин 31. тог месеца. Сумња на благу инапарентну инфекцију.

То је било међу последњим записима, које смо водили у току епидемије.

Тих дана, негде пред Први мај објављено је у медијима да је епидемија завршена. Стручњаци СЗО који су нас посећивали препоручили су да одјавимо епидемију, иако се може догодити још покоји случај обољења. Тако ћемо спасти туристичку сезону на далматинској обали и неки уговорени извоз. Наравно, наши политичари су то одмах прихватили.

Иако је у медијима, на ТВ и новинама објављено да је епидемија завршена, ми смо и даље дежурали и доносили материјале од правих болесника, али и од "лажних" узбуна.

Следеће среде (3. 5. 1972) дошао је епидемиолог др Петар Вуксановић из Бара и донео материјал од једног детета сумњивог на вариолу. Он је учествовао у сузбијању епидемије у Плаву и објаснио нам је о чему се ту радило.

Лабораторија је и даље била затрпана материјалима. Радила је "пуном паром". Резултати су често били неупотребљиви, па се морало понављати, да бисмо били сигурни да је тај сумњиви случај негативан.

У СУБОТУ 13. 5. 1972. било је у дневнику записано: др Борђошки не може да изда резултате јер се морају поновити. Дефинитивни резултати биће 18. 5. 1972. У уторак, 16. маја јавља др Марко да је пацијент из Новог Пазара (Ш. А.) електронском микроскопијом позитиван. Мислим да је то био последњи потврђен случај вариоле и прави крај епидемије великих богиња.

Недељу дана касније, престајемо да дежурамо и водимо овај дневник. Епидемија је завршена. Сада ћу опет да седнем и возим свога "фићу". Надам се да ми црни кос неће опет претрчавати преко пута када будем возио кроз Кошутњак.

ПРЕМА званичним статистичким подацима који су изнети на симпозијуму у Примоштену, у епидемији је оболело 175 особа, а умрло 35 (смртност 20 одсто). У тај број није урачунато неколико оболелих на крају епидемије у мају у Новом Пазару. Вероватно је било и од десет до петнаест случајева обољења са атипичном клиничком сликом који нису ни евидентирани од стране здравствене службе. Ту претпоставку заснивам на томе што је у епидемији било 67 модификованих (лаких) облика болести и три без оспе, не рачунајући др Бошковића, о чему сам само ја знао. Од њих нико није умро.

Колеге клиничари много воле да објављују фотографије и симптоме болесника са обилном оспом или хеморагијама, а ретко спомињу да је доста оних пацијената са мањом и оскуднијом оспом и другим симптомима, такозваном блажом клиничком сликом. Тако обични грађани стичу утисак да је болест увек веома тешка. Тај утисак у великом броју имају и многи лекари.

Клиничари су израчунали да је било 13 раних хеморагичних форми са 100 одсто леталитетом, и једним са позном хеморагијском формом који је такође егзистирао.

Особе раније вакцинисане (са ожиљком) су три пута мање умирале од невакцинисаних. Само две особе (један одсто) тек вакцинисане умрле су услед исцрпљености организма од непосредно прележане неке друге болести.


ОБИЛАЗАК ОБОЛЕЛИХ ОД ВАРИОЛЕ

ПО завршетку епидемије, а по програму праћења динамике титра антитела код болесника наставили смо узимање крви од бивших пацијената у одређеном размаку. Главни терет тог посла пао је на мене. Ја сам обилазио преболеле у Србији, и од њих узимао узорке крви, сада без посебних мера заштите. Приликом посете, разговарали смо, евоцирали успомене. Ти људи које сам видео као акутно оболеле, сада су ми изгледали мањи. Просто као да су се смањили. Вероватно су у осипној фази болести, услед отока коже мени изгледали крупнији. Велики број њих је за годину-две после преболеле вариоле умро од неке друге болести. Вероватно добро уздрман организам овом болешћу није дуго издржао.


СУТРА: Званична верзија о епидемији није тачна