Понедељак, 10. 4. 1972.

ЈЕДНА свеска од данас нам је радни дневник под називом "Вариола 1972. - разна обавештења и подаци". То је, наравно, одредио шеф. До сада сам црпео податке само из свог стоног календара на који сам уписивао важније догађаје и одлазак на терен. Последњих десетак дана, када сам по цео дан био ван просторија, ту су и моје колегинице уписивале поједине податке.

Од овог момента имам детаљније податке које смо ми из "летеће епидемиолошке екипе" бележили. Уписано је да је стигла кутија са болесничким материјалом из Чачка. Али још је чудније да је истога дана нађен у лабораторији за поксвирусе материјал из Фоче. Одмах је јављено др Давиду Мелу, који је био тамо, да тако више не шаљу материјале, већ ће, ако треба, тамо доћи наша екипа да узме и донесе материјал. То смо препоручивали као меру за правилно узимање болесничког материјала, али и због безбедног транспорта до лабораторије.

Сви чланови екипе су у овај дневник уписивали понеку информацију.

Колегиница Лула је тога дана ишла на Инфективну клинику, а ја сам био дежуран целог дана у Институту.


Уторак, 11. 4. 1972.

ТЕЛЕФОНОМ је др Бошковић разговарао са др Ирфаном Агановићем из Сарајева и скренуо му пажњу на то да материјал за дијагностику вариоле не шаљу, већ ће наша екипа доћи када јаве да имају сумњивог пацијента.

Дошла је информација да и у Војводини постоји један случај сумњив на вариолу и да је у карантину у Моровићу, односно у Лежимиру, у мотелу "Липовача". Треба да се оде по материјал. Разлог за изузетну опрезност била је чињеница да је реч о контакту са учеником из Чачка који је заразио своју мајку, а она је умрла од најтежег хеморагичног облика вариоле. Та жена (мајка ученика) била је неуспешно вакцинисана, а он је био на кожном одељењу у Чачку у време боравка чачанских болесника од вариоле. Он очигледно није имао видљиво обољење, јер је скоро вакцинисан у школи, али је ипак некако пренео вирус неимуној мајци.

Задатак да одем тамо добио сам ја. Телефоном сам се договорио с колегом Боришом Вуковићем, епидемиологом из Новог Сада, да заједно идемо.

Када смо стигли у Лежимир, питали смо колегу инфектолога где је болесник, јер треба да му узмемо материјал за дијагностику. Он нам је одговорио:

- Пацијент је добро, отишао је мало да прошета по шуми.

Ја сам побеснео. Не знам како сам изгледао. Зар ми долазимо из Београда и Новог Сада да решимо да ли је то ново жариште вариоле или не, а он се шета по шуми. Па ко овде кога прави будалом!

Уз моје нељубазно гунђање, дочекали смо пацијента из шетње и узели материјал.


Среда 12. 4. 1972.

НА СРЕЋУ, др Стојковић нам јавља да код овог пацијента из Моровића није откривен вирус.

После те информације карантин се затвара и више нема опасности од новооболелих на тој локацији. Стигао је материјал од жене оболелог из Бреснице код Чачка и информација да је то село у карантину.


Четвртак 13. 4. 1972.

ДЕЖУРАН сам у Институту. Долази колега из Берана (Иванграда), у Црној Гори, и доноси материјал од болесника из Плава Ш. Р. за кога се сумња да је оболео од вариоле због контакта са оболелим Ш. А. који се заразио на кожном одељењу у Чачку.


Петак, 14. 4. 1972.

АУТОМОБИЛОМ, др Бошковић и ја поново одлазимо у Ђаковицу. Пре одласка у болницу, свраћамо на седницу Штаба за борбу против вариоле у просторијама Дома здравља. Расправљало се о актуелној ситуацији и задацима. Мени је остала у сећању дискусија др Божидара Бирташевића, војног епидемиолога из ВМА, који је, како га бог дао темпераментног, бучног, уз скакања са столице рекао:

"Па људи, ово је рат, биолошки рат! Уразумите се!"

"Смири се Божо, полако" - умиривао га је председавајући академик др Јакоб Гаон.

Изгледало ми је да је др Бирташевић остао без подршке, усамљеног мишљења, које није било на политичкој линији. Касније је тај професор писао књигу о биолошком рату у епидемиолошком уџбенику. Није био лаик за ту проблематику, већ водећи човек у ЈНА када је у питању биолошко оружје.

Тамо смо остали још један дан, узимали крв од болесника за праћење титра антитела, по раније споменутом програму.

Сутрадан, иако је била недеља, отпутовала је Лула у Нови Пазар по материјал од седам болесника. Карантин је био у Новопазарској бањи, а водио га је др Томислав Јанковић, звани Батица.


Понедељак,17. 4. 1972.

ПРИМЉЕН је позив са Инфективне клинике од једне професорке (Д. К. Ћ.), да се хитно дође на 13. одељење ради узимања материјала од болесника с кожним променама јер се можда ради о вариоли.

Задатак сам добио ја. Одлазим на ово одељење, узимам материјал, а професорка ме уплашено пита:

- Колега Петровићу, шта мислите, пошто сте видели доста случајева, да ли је ово вариола?

- Ма не. То не може да буде вариола. Биће да је то варичела - утешио сам је.

Сутрадан, лабораторија је показала да сам био у праву.

Због варичеле смо имали пуно лажних позива са свих страна, па чак и од те професорке инфективних болести. У почетном стадијуму ових болести, с високом температуром, тешко је разликовати која је инфекција у питању. Ту пресудну улогу морају имати епидемиолошки подаци. Тек када се појави карактеристична оспа може се поузданије говорити о врсти болести. Др Борђошки ме је научио како да разликујем ове две инфекције приликом узимања материјала. Код варичелозне оспе, везикуле и пустуле су површне, без инфилтроване базе, док је код вариоле индурација испод промене доста тврђа. Код узимања материјала, да бисмо били сигурни да смо дошли до вируса, треба згребати базу промене. Тако смо радили и имали велики број позитивних налаза. Зато смо и инсистирали на томе да наша екипа узима материјал, а не да нам га лекари сами шаљу са терена.


РЕВАКЦИНАЦИЈА ПРОТИВ ВАРИОЛЕ

СРЕДА, 19. 4. 1972.

РАЗМИШЉАО сам о својој ревакцинацији против вариоле. Када желимо да створимо солиднији имунитет, онда треба више пута "бомбардовати" организам антигеном (вакцином). Узео сам вакцину и поново је дао себи.

Нисам ни приметио да је тога момента у моју просторију ушао др Љубинко и видео ме шта радим. Рекао ми је:

- Радмило, шта то радиш? Алергизоваћеш се.

Изложио сам му своје мишљење. Чудно ме је погледао и без коментара изашао исто тако нечујно као што је ушао. Не знам ни зашто је долазио.

Сутрадан нам је у посету дошао, пре одласка на Косово, др Лејн, стручњак за вариолу Светске здравствене организације. Захтевао је да га ревакцинишем, јер се он увек када одлази у жариште вариоле поново ревакцинише, без обзира на то колико времена је прошло од претходне ревакцинације. То је рекао у присуству др Стојковића.

Чим је др Лејн отишао из Института, на мојим вратима су се појавили Љубинкови миљеници, или како је он говорио "најближи сарадници", Муја, Борка и Шибалић, и затражили да их ревакцинишем. Чим је отпратио госта из СЗО, дошао је и сам директор Института на ревакцинацију.


СУТРА: БРОЈ ОБОЛЕЛИХ И УМРЛИХ ОД ВАРИОЛЕ