ПЕТАК, 31. 3. 1972.

ТОГА последњег дана марта био је велики притисак на нашу екипу. Др Борјановић је са Аном посетио "Хиљаду ружа", др Бошковић је авионом отишао у Сарајево, опет због неког војника, Лула у Суботицу, а ја сам остао у резерви за неки нови позив, ако буде.

Морали смо да реагујемо на сваки позив, био он реалан, вероватно сумњив, или нереалан, без значајног епидемиолошког контакта. Руководствао у Штабу није било сасвим сигурно који су путеви ширења вируса. Тако је један случај из ове епидемије регистрован и у Хановеру (Немачка).

Паралелно са овом епидемијом, била је присутна и епидемија варичеле - овчијих богиња. Оне су на први поглед сличне у почетку, па је било клинички тешко поставити праву дијагнозу. Поготову што није било људи који су вариолу видели претходних 40 година.

Према извештајима вакцинација се спроводила брзо, свеобухватно, са редукцијом контраиндикација на минимум, у подручјима захваћеним вариолом. До тог датума већ је било вакцинисано 14 милиона Југословена. Наручено је још 10 милиона доза вакцине, за преосталих осам милиона становника.Вакцина је долазила са свих страна, из разних земаља, пошто смо одавно испразнили државне резерве које је држао Имунолошки завод у Загребу.

НЕДЕЉА 2. 4. 1972.

ПОШТО је у медијима већ објављено да је присутна епидемија вариоле у Србији, са жариштима у Метохији (Ђаковица), Чачку, Новом Пазару и Београду, прошле недеље почели су да се објављују и подаци о броју оболелих и умрлих. Тако је недељник НИН објавио данас:

"На Косову (тако смо говорили - уместо ближе одреднице Метохија) оболело је 44, у Београду 26, у Новом Пазару 1, у Чачку 9, у Бресници 2 и Смедереву 1. Тај број се свакодневно мењао, а број умрлих се повећавао. До тог дана било је умрлих: у Београду 5, у Новом Пазару 1, на Косову 8, и у Чачку 1. Највећу панику међу здравственим радницима изазвала је вест да су умрле две медицинске сестре, једна у Београду и једна у Чачку, које су неговале болеснике."

Једино је чудно да нико од особља у болници у Ђаковици није оболео!

Тада је дошло и до одбијања рада појединих здравствених радника (и лекара), образлажући то на разне начине. То није била масовна појава. Директори болница обуставили су пријем болесника, па је сав терет падао на основну здравствену заштиту, тј. домове здравља.

РАНИЈЕ сам говорио о томе на кога се сумња да је унео вирус, Ибрахим Хоти из Дањана. Међутим, у тој причи недостају многи битни елементи. Са тим се није сложио ни др Лејн из СЗО, а резерве је имао и пуковник др Ђ. Хенеберг (наш стручњак задужен за биолошко оружје). То сам закључио на основу разговора са њим, једног јутра, када је дошао на Институт пре осталих, и сео да са мном попије јутарњу кафу. Упитао сам га о "индексном случају", како су називали Ибрахима Х, да ли је то објашњење реално. Он ми је одговорио: - Морамо да нађемо неко објашњење, овако или онако - рекао је председник комисије за утврђивање извора заразе.

Без велике буке око тога, узета је крв од овог осумњиченог хаџије више пута. Провераван је титар антитела. Међутим, та нађена антитела нису могла да говоре о томе, да ли су настала од болести или претходне вакцинације.

Ниједна земља не сме да призна да је немоћна пред нападом биолошким оружјем. Тако је било тада. Тако је било и почетком овога века. Имамо пример и у најновијој историји (пример САРС-а - тешког акутног респираторног синдрома).


ПОНЕДЕЉАК, 3. 4. 1972.

ШЕФ је отишао у карантинску болницу "Хиљаду ружа" по материјал, Лула у Нови Пазар. Ја сам следећег дана узимао крв од старијих болесника у мотелу, за праћење титра антитела. Шеф је издејствовао преко др Љубинка да добију хеликоптер, да оду њих неколико у Ђаковицу да виде болеснике и узму материјал. То су биле Ана Г. и Љиљана Л, наравно са др Бошковићем. Да се и они мало провозају овом летелицом.

Тога дана ме је др Љубинко повео у Министарство здравља да препишем неке податке који су му били потребни. Нисам запамтио о чему се радило. Изненадило ме је једно неочекивано понашање самог министра када ме је директор представио њему рекавши: "Колега је јуче био у карантину, узимао материјал од болесника."

Министар здравља Ђ. Ј, иначе познати студентски и универзитетски активиста (комуниста), када сам му пружио руку да се рукујемо, одједном је поскочио уназад, не пруживши ми руку. Бојао се да га не заразим вирусом који сам донео из карантина.

Страх је био јачи од њега. Није веровао ни свом председнику штаба за сузбијање вариоле, др Љубинку. Ето, и он је био један од наших професора Универзитета.


УТОРАК, 5. 4. 1972.

СТИГАО је аларм из Загреба, да и тамо имају сумњив случај на вариолу, и да наша екипа одмах оде по материјал. Тај задатак смо добили шеф и ја. Отпутовали смо аутомобилом. Тамо су нас на Клиници за инфективне болести дочекали њихови професори др Јосип Фалишевац и др Фран Михаљевић, легенде загребачке инфектологије. Одвезли смо се на Сљеме, где је био импровизовани карантин. Када сам завршио узимање материјала и када смо кренули према аутомобилу, запитао ме је професор Ф. Михаљевић:

"Колега Петровићу, шта мислите, личи ли вам ово на вариолу?"

Одговорио сам да вероватно није, према ономе што сам до сада видео, али лабораторија ће то утврдити. Јавићемо вам.

Одмах смо кренули за Београд, тадашњим ауто-путем Братство и јединство, кога сам некада као акцијаш (и наивац) и ја градио.

НА уласку у подручје Београда, негде око аеродрома, зауставила нас је патрола саобраћајне милиције, и појавио се крај аута санитарни инспектор. Затражио је потврде о извршеној вакцинацији. Показао сам му тражене потврде за обојицу, и шаљиво га запитао:

- Зашто то тражите? Да случајно не унесемо вирус вариоле?

Он ме је погледао значајно, не препознавши нас. Онда сам додао:

- Ако хоћете вирусе, имамо их у пртљажнику упаковане. То је наш посао.

По изразу лица овог инспектора видело се да је збуњен, љут, мислећи да га завитлавам. Само је бесно рекао:

"Вози!"

Шта смо друго могли нас двојица него да се насмејемо.

Сутрадан, када је материјал прегледан, заиста то није била вариола у Загребу.


ОБИЛАЗАК НОВОГ ПАЗАРА

Субота, 8. 4. 1972.

ДАНАС смо опет користили хеликоптер (допало нам се) за пут у Нови Пазар. Овога пута ишли смо др Бошковић и ја, да донесемо материјал од нових болесника из њихове болнице.

Слетели смо у двориште саме болнице, на велико изненађење масе окупљене деце, али и одраслих, као да то није карантинска болница. Једва смо успели да их отерамо да би хеликоптер слетео. Ту нас је дочекао др Суља Нуховић, шеф хигијенско-епидемиолошке службе. Затим смо отишли на одељење где су били болесници и узели материјал.

Ове суботе време је било лепо, сунчано и без ветра, право пролећно. Лет је био пријатан. Коначно и ја да се возим удобно хеликоптером.