Среда, 29. 3. 1972.

ПОРЕД свих правих сумњи, индикација за узимање материјала од оболелих, било је и много "лажних", сумњивих болесника, без добре епидемиолошке анкете (анамнезе). Многи здравствени радници нису веровали ни свом знању ни својим очима. А ми смо морали да идемо свуда да узимамо болеснички материјал.

Тако смо ове среде имали посла преко главе. Ујутру је др Бошковић ишао на Инфективну клинику, Лула у Пожаревац, а по подне смо шеф и ја отпутовали за Крушевац. Тамо смо се нашли с нашим старим пријатељем и колегом др Андром Марјановићем, епидемиологом Завода за здравствену заштиту Крушевац. Заједно смо отишли на заразно одељење код др Језде, па до болесника да узмемо материјал. Одмах смо помислили да то неће бити вариола, али ко зна... Стигли смо у "Торлак" доста касно. Материјал смо оставили у наш фрижидер да га ујутру узму Ана или Љуба, ако ми закаснимо.

ДЕСЕТАК дана смо др Бошковић и ја већ "становали" у карантину "Младости", бившем мотелу Феријалног савеза, на Авалском путу. То је био карантин за контакте, од којих су се "регрутовали" нови болесници. Када би прошло 16-17 дана, а нису оболели, пуштани су кућама.

То смо урадили и нас двојица, на препоруку шефа, да случајно не однесемо вирус у своје породице, док и нама не истекне максимална инкубација од 16 дана од првог контакта. Касније, када је епидемија прошла, сазнао сам да је др Бошковић био у контакту с крвљу оболелих у Ђаковици приликом узимања материјала, не знајући да му је била поцепана једна рукавица. Тако се вероватно инфицирао вирусом, али то никоме није хтео да каже.

Не сећам се дана када смо се сместили у овај карантин. Били смо у приземљу, лево од улаза, у једној двокреветној соби. Сваког јутра смо мерили температуру и прегледали кожу, да ли има неке промене на њој.

Свако је требало да остане 16 дана. Ја сам остао дуже, јер је шеф пре мене био у Ђаковици. Очекивао сам да ће ми он и даље бити "цимер" док и ја не испуним време максималне инкубације, али он то није хтео. Био сам разочаран тим његовим поступком, јер сам ја дошао и пре времена могуће инфективности, да му правим друштво.

ЈЕДНОГ јутра др Бошковић је имао температуру преко 38 степени. Погледао сам му грло, било је веома црвено. Он је закључио да је то била variola sine exanthemate. Недељу-две касније, то је потврђено порастом титра антитела. Замолио ме је да то никада никоме не саопштим. А то сам и чинио до сада.

Последњи дани мога боравка у карантину, тј. инкубацији, били су ми најтежи. Стално очекујеш неки од симптома, повишену температуру... Једнога дана сам имао повишену температуру - 37,5 степени, вероватно од страха. Нисам имао с ким да поделим забринутост. Свашта ми је пролазило кроз главу. То су ми били најдужи дани, а нарочито ноћи, у животу.

Иначе, само смо спавали у карантину (ручали или вечерали понекад), а дању одлазили на задатке. Прво у "Торлак", а онда на терен, где треба. Ујутру нам је др Љубинко саопштавао задатке. То је чинио с врата, не улазећи у просторију, да се не би заразио од нас "отписаних".

У "Торлак" смо долазили "фићом" епидемиолошке службе. Чим би неко од нас двојице паркирао службеног "фићу" испред зграде вирусологије, ко се затекао на улазу одмах се склањао, а ако их је било више, правили су шпалир да ми "отписани" прођемо а они не буду угрожени. На улазу у зграду најчешће су били санитарни техничари, иначе перјанице самоуправљања (Јакша, Рака, Миле и Чеда), одмарајући се од посла, да би по подне и ноћу радили хонорарно, филтровали полиовакцину. Јер то је било боље (за њих), према речима др Борке К., шефа производње, односно супервизора целог процеса.

КАФУ смо пили сами, нико није имао храбрости да нам се придружи. Касније су нам се придружиле само две-три особе из Института. Немам записано када је истекло 16 дана проведених у карантину, али мислим да је то било негде око 5. априла. Тада сам почео да долазим својој кући и породици. Једва сам чекао да видим своју супругу и синове.

Током боравка у карантину имао сам прилику да упознам пуно људи и њихових тужних судбина. Сећам се да је једне вечери милиција (сада полиција) довезла пун комби људи, жена и деце - Ђуровића. Они су славили неки рођендан на коме је био и др Жарко са Кожне клинике, па су морали да буду изоловани шест дана. Међу њима је био и Жарков брат др Бранко, неуропсихијатар. Мене је користио као "поштара" за размену порука између себе и Жарка, који је био пребачен у болницу "Хиљаду ружа".

У ОВОМ мотелу доживео сам и један непријатан сусрет са санитарним инспектором задуженим за овај карантин Бубулејом. Једнога јутра, када смо хтели да кренемо у "Торлак", он је наредио милиционеру на улазу да нас не пусти да изађемо, правећи се да нас не познаје.

Међутим, одмах по откривању епидемије, на почетку рада на узимању материјала од болесника, ја сам отишао у Градску скупштину, чији сам био одборник. Тамо сам од Секретаријата за здравство (др Бранка Лековића) добио потврде за себе и шефа, да имамо право посете карантинима као и други санитарни инспектори. Иако је мој шеф говорио да је то сувишно, овога јутра нам је било потребно.

Извадио са потврду из џепа и показао је овом инспектору. Он је, прочитавши њен садржај, зачуђено рекао:

- Пази, имају иста права као и ја.

Затим је рекао милиционеру да нас пусти да изађемо. На то је др Бошковић рекао:

- Био си у праву када си тражио потврде од секретара за здравље. Ја сам се нашалио да треба понекад и неког млађег послушати.


ОСЕЋАЈ СМРТИ УМЕСТО РУЖА

Четвртак, 30. 3. 1972.

КАРАНТИНСКОЈ болници "Хиљаду ружа", тако романтично име мотела, сада му баш није пристајало. Нису мирисале руже. Свуда само осећај и задах смрти.

Дошли смо да узмемо материјал од нових болесника. Ту смо затекли и нове докторе који су водили карантин. То су били др Љиљана Л. и др Милан Ш. (касније професори инфектологије). Др Љиљана је била делимично едукована за заразне и тропске болести у Сао Паулу, ранијих година, а др Милан је тек почео специјализацију. Они су такође били "отписани" од стране својих актуелних професора, који су само повремено долазили да обаве визиту. Управник карантина болнице био је Дача. Овог јутра нас је задржао на доручку, заједно са особљем болнице. Нисам ни знао да се ту однекуд нашао и фото-репортер "Новости" и то забележио камером за сутрашњу насловну страну свог листа.