Понедељак 26. 3. 1972.

ИЗВЕШТАЈИ су говорили да се број болесника стално повећавао у карантинима.

Први формирани карантин у Београду био је у планинарском дому на Авали "Чарапићев брест". Чуо сам за њега раније, али ми се сада први пут указала прилика да га посетим, и то у овим условима, када је био пун болесника од вариоле.

Тог јутра је Лула отпутовала у Чачак за материјал од два болесника са заразног одељења болнице, која је почело поново нормално да функционише под управом пуковника са ВМА др Пунише Мијушковића, који је одбегло преплашено особље, практично, мобилисао преко војног одсека општине.

Ја сам добио задатак да са др Марком одем у "Чарапићев брест" по материјал од седам болесника.

СЕЋАМ се да су ту били и др Југослав Пантић, анестезиолог са Трауматологије који је лечио болесника из Новог Пазара Љатифа М, од кога се заразио, и др Жарко Ђуровић, дерматолог са Кожне клинике. Обојицу сам познавао одраније. Узимали смо садржај везикула или пустула са тела и крв из вене за одређивање титра антитела. Ово друго је припадало мени као млађем јер сам имао бољи вид. Иначе, у соби је било прилично мрачно, загушљиво, све је мирисало на смрт. Неки болесници су лежали и јечали, други ходали по соби или по кревету, трећи седели, а скоро сви су били у тешком стању са јаким боловима у кичми. То је била соба ужаса. Др Жарко је имао изражену оспу по телу, али је остављао утисак мање тешког болесника. Др Југослав није имао јако изражену оспу, али је имао високу температуру и јаке болове у леђима.

О ОВИМ болесницима су се старали (лечили их) др Брана Ћирић инфектолог, и још један млађи доктор. Старији, професори, долазили су само у визиту, као консултанти (чували су своју кожу). Тада су се и они бојали инфекције, јер им се "још није примила вакцина". Али зато се добро примио страх. Не знам да ли су у то време, тих дана, већ имали једини лек против вариоле - "марборан".

Београђани су већ незванично сазнали да је ту карантин и да погребна кола стално долазе. Карантин је постао тесан. Требало је места за више болесника који ће тек оболети. Тада нисмо могли ни претпоставити да ће то бити стотине или можда чак хиљаде њих.

САВЕЗНИ штаб је одлучио да то буде мотел "1000 ружа", на Авалском путу, а у близини кружног пута. Баш згодно место што се тиче комуникација. Тада нисмо знали ни колико ће епидемија трајати и како ће се ширити.

Владала је огромна паника и код здравствених радника и грађана.

Када је карантин мотел "1000 ружа", тако романтичног назива, почео да ради не знам тачно. Имао сам записано у свом календару који ми је био подсетник на ове догађаје, само да смо шеф Бошковић и ја 30. марта били у њему. Ту смо разговарали и са управником мотела Данилом, Дачом. Он нам је разочарано рекао да су мајстори пре неки дан завршили реновирање мотела, а сада ће, ето, то бити карантинска болница.

ШВЕРЦОВАЊЕ ИМУНОГЛОБУЛИНА ЈЕДАН колега који је био на специјализацији на Кожној клиници, није се појављивао на Торлаку, где је био запослен, већ је продавао шверцовани имуноглобулин на Теразијама. Бар тако су говорили неки који су га видели. После епидемије се појавио али за то никада није одговарао, а није добио ни орден. Ја мислим да ми нисмо били хероји. А нисмо били ни кукавице. Радили смо само свој посао савесно. Међутим, било је још примера у Србији, лекара који су побегли са радног места да се не би заразили вариолом. Таква је људска природа. Страх увек има "велике очи".

Понедељак 27. 3. 1972.

НА РАДИЈУ и телевизији је званично објављено да у Србији постоји епидемија великих богиња. Више се није могао скривати толики број оболелих, на више локација, па је строго чувана "државна тајна" откривена. Није се могло ни претпоставити колику димензију ће имати епидемија. Нисмо били сигурни ни у извор епидемије, нити у поуздане путеве ширења. Све су биле само претпоставке.

У Ђаковици је био савезни епидемиолог др Стеван Литвињенко, који је са осталима детаљно испитивао како је дошло до ове епидемије. Ево шта су рекли приспелим новинарима.

После хаџилука који је био у јануару месецу, и повратка 24 наших грађана, сада хаџија, аутобусом битољског "Транскопа" из Багдада, преко Турске и Бугарске, у Ораховац је стигао и тридесетшестогодишњи Ибрахим Хоти из села Дањане. Он је вероватно био у контакту са болесницима у Багдаду, или је на предметима (поклонима) донео вирус вариоле са собом или у себи.

ТАКО детаљно испитивање је и могао да ради само један веома педантан а стручан човек као што је др Литвињенко, из Савезног завода за здравствену заштиту. Докази о болести Ибрахима Х. нису поуздани, јер није имао оспу, а био је вакцинисан, није се јављао лекару због "малаксалости" и тако даље. Неко је "морао" да буде уносилац вариоле. О томе ћемо касније говорити.

Тога дана, 27. марта, стигла је информација да се појавио нови случај великих богиња у једном селу код Смедерева, као и да се ради о особи која је била у контакту са Латифом М. на Кожној клиници у Београду. Добили смо задатак да одмах отпутујемо Лула и ја.

Свратили смо у Пожаревац да би са нама пошао и колега епидемиолог Живорад Ћирић звани Ћира. Када смо дошли до болесника сазнали смо од њега како је био у контакту са Латифом М. Просто, он и остали болесници са одељења носили су овог "болесника од типичне алергије" због крварења, на Трауматологију хируршке клинике. За време ношења овај тешки болесник је повраћао крв по њима. Имао је само три промене ("бубуљице") на леђима, некарактеристичне за вариолу. Нисам познавао атипичне случајеве вариоле, па сам тамо рекао да то није вариола.

СУТРАДАН, када је вирус доказан из "бубуљица" донетог материјала, остао сам без текста. Тек тада сам схватио да клиничка слика може бити толико некарактеристична. Овде је, за сумњу, пресудну улогу имала епидемиолошка анамнеза.

ТОГА дана, по повратку са терена у Институт, напокон смо Лула и ја стигли на ред да добијемо хиперимуни антивариола гамаглобулин. Сви су пре нас били "у приоритету". Свакако да је то било прекасно и безначајно. Али ни то није било све. На крају, приликом доделе признања - ордења за рад на вариоли, то признање није добио (осим нас двоје) ни техничар те лабораторије Љубивоје Тодоровић.

"Таква су то била времена", говорио је наш колега Вуја.

СУТРА: СА КУЋНЕ СЕДЕЉКЕ У КАРАНТИН