КАДА смо хеликоптером стигли изнад Ђаковице пилот је одлучио да се спустимо на терен локалног фудбалског клуба. Тамо смо затекли неку децу која су "пикала" фудбал. Питали смо их како да изађемо са терена. Они су нам одговорили да је стадион закључан, а да су они прескочили ограду. Онда смо их питали где је болница. - Тамо горе уз реку - одговорио је неко од њих на српском језику али са албанским нагласком.

- Како ћемо сада - питао сам капетана.

Вертикално, као што смо и дошли. Поново смо ушли у летилицу и сели на своја места.

Забрујали су снажни мотори уз све брже окретања елиса. Хеликоптер се одлепио од травнате површине, подигао на 100-150 метара висине и угледали смо речицу. Пошли смо узводно. Наједном смо угледали неке људе у белим мантилима који су се кретали између зграда. Била је то карантинска болница за подручје Косова, односно Метохије.

Капетан је погледом тражио згодно место за слетање. Одлучио је да је најбоље да слети у њиву са детелином испред главног уласка у болнички комплекс.

ИЗНЕЛИ смо свој пртљаг са припремљеним материјалом за узимање узорака од болесника и комплете заштитне одеће.

Људи који су доле шетали, видели су да се спустио хеликоптер. Ту је било особље болнице које се нашло да нам помогне. Вероватно им је телефоном јављено да долазимо. Понели су нам пртљаг до уласка у карантинску зграду.

Пре него што смо се удаљили од летилице - капетан нам је довикнуо:

- Пожурите назад. Морамо хитно да се вратимо, долази невреме. Обавите посао брзо.

На вратима су нас дочекали професор др Миомир Кецмановић, звани Кеца, и доцент др Војислав Шуваковић Шуле. Професор ме је одмах питао да ли сам му донео хиперимуни гамаглобулин. Одговорио сам потврдно.

Он је изненада средином месеца кренуо у Ђаковицу, а да није стигао да прими овај имуноглобулин као заштиту, а ни да добије вакцину. Доцент Шуваковић је скоро био у некој земљи где је било вариоле, па је био такорећи заштићен, вакцинисан.

Колегиници и мени је то био осми дан од ревакцинације. Иначе, мени се већ направила убрзана промена на руци где сам апликовао вакцину. По томе смо претпостављали да је почео да се ствара имунитет. Међутим, опрезност је и даље била потребна у виду комплетне заштите (облачења).

ШТА БИ БИЛО ДА СЕ ХЕЛИКОПТЕР СРУШИО КАДА смо се спустили на батајнички аеродром и када сам сазнао под каквим смо условима летели, тог тренутка сам помислио шта је све могло да се деси и да се летилица срушила. Са нама се зна шта би се догодило, а шта би било са нашим материјалом, са узорцима материјала од болесника, вариоле. У паковањима где се налазио материјал није писало "Не дирај, вариола". Ко зна ко је све могао да се зарази и где би се све створила нова жаришта ове опаке епидемије.

- Дошли смо да узмемо материјал од војника - рекао сам професору Кецмановићу пружајући му гамаглобулин.

- То није вариола, клинички је јасно да се не ради о богињама. Војник је ту негде, шета по кругу. Није потребно да се од њега узима материјал, већ од других болесника - рекао ми је професор Кецмановић.

Не знам како сам изгледао тог тренутка.

Ја сам војник, официр ЈНА у резерви, дошао сам да извршим одређени задатак, а професор хоће да ме спречи у томе. То не смем дозволити.

Вероватно сам био веома узбуђен и непријатан.

- Имам наређење Савезног штаба за борбу против вариоле, зато смо добили хеликоптер ЈРВ да дођемо овде, молим вас да се одмах пронађе војник и доведе у пријемну амбуланту. Не мичем одавде док не извршим задатак - одговорио сам.

ПРОФЕСОР Кецмановић Кеца, који је био управник ове карантинске болнице, обратио се неком од особља и наредио да се војник пронађе и доведе.

Војник је дошао, узео сам материјал и запаковао га у ручни фрижидер.

- Радмило, како то разговараш са професором - укорила ме је колегиница Лула.

- Ми смо добили хеликоптер и по оваком времену кренули у неизвесност да би се знало да ли је војник (а самим тим и ЈНА) заражен вариолом, а он (професор) да ми то онемогући, то је недопустиво - љутнуо сам се ја.

Сутрадан, када је матријал прегледан, стварно се показало да војник није заражен вариолом. То је значило и да је војска безбедна, чиста.

Професор Кеца је био у праву. Али и ја сам био у праву. Када у другим случајевима проверавамо сваку сумњу, онда то треба првенствено урадити у војсци. Задатак је био извршен.

Иначе, пре него што смо пошли да ово завршимо, питао сам нашег шефа др Бошковића:

- Ако дође до неког проблема, ко је шеф од нас двоје?

- Па ви, Радмило, епидемиолог наравно - био је изричит Бошковић.

Зато и нисам дозволио да колегиница попусти професору и да не узмено материјал од војника.

УЗЕЛИ смо материјал и од нових болесника, најтежих и клинички нејасних. Сећам се да ми је било веома вруће у болесничким собама, да сам се знојио, а наочаре су ми се маглиле. У једном моменту сам их љутито стргао с лица и бацио на под. Шта год да се догоди - нека се догоди. (Теорија да се инфекција може пренети и преко вежњаче из ваздуха).

Домаћини су нас и поред овог инцидента понудили неким освежењем, али смо ми одбили, сећајући се шта нам је рекао капетан ваздухоплова. То се колегиници очигледно није свиђало, али се шеф мора слушати.

(Десетак година касније, на једној вечери, негде у Босни, после неког симпозијума, професор Кецмановић и ја смо споменули тај догађај и договорили се да то превазиђемо и заборавимо. Тим поводом смо наздравили уз вино).

Ушли смо у хеликоптер, забрујали су мотори и капетан Лекић је лагано подигао летилицу на путну висину. Домаћини, којима је то од почетка карантина био први контакт са Београдом односно Београђанима, остали су доле очигледно тужни што и они не иду са нама.

Пре уласка у хеликоптер бацили смо још једану гарнитуру (слој) мантила и маски, да за сваки случај вирусе не унесемо у летилицу. Да се особље хеликоптера осећа безбедније.

ЛЕТЕЛИ смо изнад Лебана низ Јужну Мораву, објашњавао ми је авио-механичар. Мрак се већ увелико спуштао. Палиле се сијалице у насељима испод нас, а када смо дошли до нишког аеродрома, био је већ потпуни мрак. Капетан Лекић нам је саопштио да има наређење да нас ту остави да преноћимо у неком хотелу. Слетео је на писту и наточио гориво.

После петнаестак минута, капетан нам је рекао да уђемо у летилицу и да је он донео одлуку да летимо за Београд.

Ми нисмо знали, а капетан Лекић јесте, да је на подручју Београда дувао јак ветар олујне јачине, и да је зато била препорука контроле лета да останемо у Нишу.

После сам га питао:

- Зашто нисмо остали у Нишу, када нам је тако препоручено?

- Када сам погледао вас двоје само у мантилима, онако уморне, било ми је жао да вас оставим - одговорио је.

- Хвала, капетане Лекићу, али ви сте много рискирали таквом одлуком - захвалио сам му се.

Када смо почели да се приближавамо војном аеродрому Батајница, приметио сам снажне, јаке рефлекторе који су нас обасјавали са писте. На месту слетања, одакле смо и кренули, било је све припремљено за принудно слетање. Ту су била ватрогасна кола, санитетско возило, све за "не дај боже".

Тек тада сам схватио у коликој смо се опасности налазили. Колико је капетан Лекић био храбар и хуман човек.