Петак 24. 3. 1972.

ИЗ ђаковичке карантинске болнице дошла је информација, од проф. др М. Кецмановића и доц. др В. Шуваковића, који су већ од средине месеца тамо, у Главни штаб за карантинске болести Савезног министарства за здравство, да постоји сумња да је један војник из Треће (Скопске) армије оболео од вариоле.

То је био веома озбиљан разлог да се затражи од ЈРВ (Југословенског ратног ваздухопловства) хеликоптер, да се хитно оде и донесе материјал од тог војника.

Рано ујутру је у наше просторије (епидемиолошког одељења) дошао др Љубинко, који је био и председник тог штаба, само до улаза у просторију, да нам изда налог да неко мора да оде у Ђаковицу хеликоптером.

Наш заједнички шеф др Бошковић, одредио је да то будемо ја и колегиница Лула.

Ана нам је припремила све што је потребно за узимање материјала, и то више комплета. Наравно, и нашу заштитну опрему (мантиле, рукавице, маске и наочаре).

Нисмо имали времена ни да се саберемо (припремимо) поштено. Сели смо у ауто и шофер нас је одвезао на војни аеродром у Батајници. Телефоном су већ све договорили. Када смо стигли у просторије аеродромске контроле лета, дежурни официр нас је оставио да мало сачекамо, не објашњавајући зашто.

НЕ знам колико је то "мало" трајало. Били смо узбуђени, нервозни, што је разумљиво. Пут нас је водио у неизвесност, у непознату ситуацију. Време је споро пролазило. Минути су били сати. Бар се мени тако чинило. Једног момента питао сам официра контроле лета зашто толико чекамо? Он ми је одговорио да су метеоролошки услови за лет ваздухоплова неповољни, па чекамо развој ситуације. Засада имамо наређење - забрану полетања.

Запослени у контроли лета су се нешто договарали у суседној просторији, телефонирали неком, причали, али ја нисам добро чуо па ни разумео о чему се радило.

Ваљда су и они у контроли лета схватили да је проблем "врућ", па је одговорни ипак издао одобрење да екипа може да крене.

Хеликоптер је већ био на писти доста близу зграде аеродрома. Ми смо у пратњи официра дошли до хеликоптера и укрцали се. То је била командна летелица руске производње МИ-8, са неколико седишта и кабином за пилота и копилота, полупреграђеном од путника. Командант летелице био је капетан Лекић и један авио-механичар коме нисам запамтио име.

ЗАБРУЈАЛИ су снажни мотори, уз огромну буку да се није могао водити никакав разговор. Неко од посаде нам је рекао да ставимо антифоне на уши.

Срце ми је вероватно убрзано лупало, јер се први пут возим овом врстом летелице. Мислим да се исто тако осећала и моја колегиница Лула.

Хеликоптер се неприметно одлепио од бетонске подлоге мало нагнувши се напред.

Ћутали смо, преплашени свим овим шта се догађа, али то нико није показивао. Бар сам ја мислио да се то споља не примећује.

Капетан Лекић је подигао хеликоптер на висину од 50 до 200 метара изнад земље и прешавши Саву, наставио лет на тој висини изнад Ибарске магистрале. Тај пут је мени био добро познат јер сам њиме често путовао колима у свој завичај.

Некако и поред толике буке мотора успео сам да разумем авио-механичара који је седео испред мене са десне стране, да ћемо слетети на војни аеродром "Лађевци" код Краљева, по гориво.

Спустили смо се на писту испред зграде не гасећи моторе. Капетан је вероватно радио-везом разговарао са неким из зграде. Рекао нам је да не могу да нам наточе гориво него да наставимо за Приштину. Мотори су снажније забрујали и ми смо наставили пут.

Пут нас је водио источно, низводно, изнад Западне Мораве.

Зашто идемо овуда, а не Ибарском магистралом, питао сам капетана. Он ми је одговорио да јак ветар долази са запада, па ћемо због удобнијег путовања ићи преко Гоча.

ЛЕТЕЛИ смо изнад Врњачке Бање.

Био сам додатно узбуђен када сам на уласку у Бању препознао своју родитељску кућу. Ту сам одрастао, ту ми и сада живе родитељи. Они сада, размишљао сам, чују а можда и виде неки хеликоптер, а и не слуте да је у њему њихов син.

Хеликоптер је добијао на висини, треба да се подигне на изнад 1.100 метара да би прешао изнад Гоча. Све ми је овде било познато. Једино сам сада то видео из птичје перспективе.

Мало сам се уплашио када сам видео да је ова летелица прешла врх планине тик метар-два од земље. Чинило ми се да је капетан Лекић бирао удолине, усеке између брда на путу према Ђаковици. Нисмо ишли преко Приштине (због горива), јер је капетан рекао да ипак има за тај пут довољно горива. У повратку ће наточити гориво на Нишком аеродрому.

У току пута размишљао сам откуда сада вариола на Косову. Да ли је могуће да је то онај биолошки рат о коме сам учио у Војној санитетској школи у оквиру ВМА. Ако јесте, која нас је то страна земља напала и зашто. Тог момента нисам имао прави одговор. Касније сам о томе често размишљао.

ПАЛА ми је на памет мисао: да ли је боље погинути у хеликоптерској несрећи или умрети од вариоле. Ако падне хеликоптер, они који би нас пронашли не би знали шта се налази у нашем пртљагу, па би се ту отворило ново жариште епидемије.

Док сам се ја забављао гледајући кроз прозор, препознавањем географије пута, моја колегиница је, чини ми се дремала. Окренувши главу према њој видео сам да је била бледа, видно узнемирена. Рекла ми је да се не осећа добро и да јој се повраћа.

Затражио сам кесу од авио-механичара, који ми је одмах пружио. Не сећам се шта је било даље. Она је, такође, лекар, размишљао сам. Зна шта јој је чинити као и ја. Заједно смо студирали и нисам имао разлога да је саветујем.

Касније, једном сам је питао зашто је добровољно улетела у овај посао, када је микробиолог, а не епидемиолог. Она ми је одговорила да то чини због савести, али и због тога што воли узбудљив посао.

Можда и нису биле баш те речи, али свакако у том смислу. Таква је била њена природа.

ТАКО смо за кратко време од неких сат и по времена, можда и краће, дошли до Ђаковице. Онда ме је капетан питао где је болница, где да слетимо?

Слабо сам познавао тај терен. Био сам раније, али из ове перспективе нисам се сналазио. Ни колегиница нам није могла помоћи. Питао сам га колики треба да буде терен да може да слети. Одговорио ми је "величине пола фудбалског игралишта".

У том моменту смо испред нас угледали стадион или боље рећи фудбалско игралиште локалног тима. Мислим да се тај тим звао Рилиндија. Капетан је одлучио да слети, а после ћемо питати где је болница.


ПРВИ ДОЛАЗАК У ЂАКОВИЦУ

КАДА смо се спустили на травнати фудбалски терен у Ђаковици, затекли смо групу дечака која је "пикала" фудбал. Питали смо их како да изађемо са терена. Они су нам одговорили да је стадион закључан, а да су они прескочили ограду. Онда смо их питали где је болница? Тамо горе, уз реку, одговорио је неко од њих на српском језику али са албанским нагласком.

Како ћемо сада? Питао сам капетана.

Вертикално, као што смо и дошли. Поново смо ушли у летелицу и сели на своја места.