Уторак, 21. март 1972.

И ТОГ дана главни посао ми је био да изводим вакцинације, јер је у "Торлаку" било запослено око 400 људи, не рачунајући оне које су они доводили.

Не сећам се колико је било сати када је код мене дошао шеф (др Бошковић) и рекао ми да се припремим за одлазак на један важан терен. Вакцинације нека наставе да дају колегинице, а највише Сенка.

Уместо да после радног времена одем кући, сео сам са шефом у аутомобил Извршног већа Србије (тако се тада звала Влада), са пакетом прибора и посуда за узимање материјала од болесника који нам је спремила Ана. Возач аутомобила био је професионалац, и возио је велики удобни аутомобил, мислим да је био "мерцедес".

Успео сам само да се телефоном јавим супрузи на послу да нећу доћи кући на ручак и да одлазим на терен. Није се изненадила, јер се тако нешто и раније догађало. Такав је био посао епидемиолога у "Торлаку".

У ТОКУ вожње, шеф ми је обаснио о чему се ради и рекао ми да идемо у Нови Пазар, Ибарском магистралом. Почео је да пада мрак, а ми смо кренули не знајући колико ћемо се на том путу задржати. Како нисмо ручали, свратили смо у једну кафану крај пута, у "Долину јоргована", у близини споменика српском војнику. Током ручка шеф ми је рекао:

- Када идеш на терен, а не знаш колико ће то трајати, најбоље је да се пре тога наједеш. Следећи оброк ко зна када ће бити.

На пута и за време ручка сазнао сам какав задатак смо тако хитно добили од првог човека Савезног штаба за борбу против карантинских болести, тј. др Љубинка.

Један болесник из Новог Пазара (Љатиф М.) умро је 10. марта у Београду и сахрањен је у Новом Пазару. Данас се посумњало да је то била вариола вера. Лечен је од алергије на Кожној клиници. Тек сада када је оболео и његов брат (Реџеп М.), посумњало се да су оболели од вариоле. Др Бошковић ми је рекао да идемо код његовог брата у болницу да узмемо епидемиолошку анкету и материјал за дијагностику. О томе је касније писао НИН у броју од 2. априла те године:

"Тек што је из призренске болице стигла вест о особама за које се сумња да болују од великих богиња, у неким београдским болницама су исто тако брзо 'веома посумњали' да је и један њихов пацијент, иначе студентима показиван као типичан пример алергијског обољења, 10. марта у ствари умро од великих богиња."

Ово је објављено у оквиру интервјуа са др Стеваном Литвињенком, савезним епидемиологом, а аутор је био Тома Џаџић, новинар тог недељника.

СТИГЛИ смо увече у Медицински центар у Новом Пазару. На вратима болнице дочекао нас је директор установе (опет мој колега са године) др Властимир Илић, специјалиста гинеколог. После краћег разговора и освежења у његовој канцеларији, одвео нас је до собе болесника. Болесник је био у доста тешком општем стању, али свестан и оријентисан. Чини ми се да је рекао да је по струци економиста и да ради у једном предузећу у Пазару и дао нам све тражене податке о свом брату. Љатиф је био учитељ и одлазио је у Ђаковицу неколико пута ради уписа у вишу школу. Изгледа баш у критично време, око 20. фебруара, када је тамо било и болесника (без дијагнозе) од вариоле.

Узео сам материјал од болесника (садржај пустула, којих је било доста, по целом телу и крв венепункцијом), наравно уз све мере заштите (мантил, рукавице, маска). Када сам запаковао материјал и ставио га у ручни фрижидер (са додатим ледом), сву заштитну опрему сам скинуо и бацио је на изласку са одељења, да се више не користи. То је урадио и шеф који ми је асистирао.

Без даљег задржавања сели смо у аутомобил и кренули за Београд, иако је већ прошла поноћ.

Покојни Љатиф М. лечен је прво у Новом Пазару, па пошто није било побољшања, пребачен је у Чачак, на кожно одељење те болнице, где је, такође, боравио само један дан. Како и даље није било побољшања, он је санитетским возилом (са једном породиљом) пребачен у Београд. И ту је, такође, третиран као "типична алергија".

Када су после оболевања његовог брата Реџепа М., због кога смо дошли, посумњали на вариолу, извршене су ексхумација и обдукција. Потврђено је да се заиста ради о вариоли.

Тек тада ми је било јасно зашто смо тако нагло, напречац, отпутовали у Нови Пазар.

Среда, 22. 3. 1972.

У "ТОРЛАК" смо стигли ујутру и одмах предали материјал лабораторији за поксвирусе (Ани Г.), ради хитне обраде. Већ пре подне смо знали да је вирус вариоле био у узорцима узетим од Реџепија М.

Тако је вирус великих богиња из Новог Пазара допутовао у Београд, на кожну клинику, преко кожног одељења чачанске болнице.

Тада је завладала паника у Београду. Кожна клиника је стављена у карантин, а остале болнице су затвориле врата пацијентима. И оне које је требало то да ураде, али и оне које то нису смеле.

Према одлуци Владе, почела је општа, масовна вакцинација, не као до тада само здравственог особља, већ целокупног становништва.

У "Торлаку" смо добијали све више пријава сумње и захтева за дијагностику. Било је све више "лажних" позива за одлазак на терен.

Узимање материјала прво је радио сам др Марко. Тога дана је био на Инфективној клиници и узео материјал од двоје болесника. У исто време стигао је захтев за одлазак и на друга места. Укључила се, поред Ане и мене (наравно и нашег шефа), добровољно и колегиница Лула (Јулијана П. М.).

Епидемија је имала три таласа. Откривена је у другом налету који је трајао између 15. и 31. марта, са око 100 оболелих на Косову (у ствари Метохији).

Једнога дана смо шеф и ја свратили на доручак у мотел "Хиљаду ружа". Ту смо разговарали о могућности даљег ширења епидемије. Колико може бити још болесника? Др Бошковић ми је изнео своје мишљење, као искусни епидемиолог. Није био прецизан. Рекао је да може бити између више стотина и хиљада оболелих.

ТРИ ЛОКАЦИЈЕ ЕПИДЕМИЈЕ

ЕПИДЕМИЈА је имала практично три локације: Ђаковицу, Чачак и Београд. И све је то раширио из Ђаковице учитељ са "алергијом" из Новог Пазара. Касније је и сам Нови Пазар постао ново жариште епидемије. То је званична верзија. О томе колико она има недостатака или реалности, говорићемо касније.