ВАКЦИНАЦИЈУ сам отпочео истога дана, у среду 15. марта, пре подне. Сви запослени су били видно узбуђени и причали, коментарисали, свако на свој начин, јутрошњу информацију о појави вариоле на Косову, док су чекали да им се нанета капљица лимфе (вакцине) упије у кожу, или како смо говорили - осуши.

Ту вакцинацију сам радио својом модификованом методом "вишеструким површним убодима" кроз капљицу лимфе. Кожа је претходно дезинфикована (и одмашћена) етром. Ту сам методу усавршио у Дому народног здравља у Осијеку и о томе објавио рад у стручном часопису "Гласник" Завода за здравствену заштиту СР Србије годину или две раније. Биле су истакнуте и предности те методе у односу на класичне скарификације које су се радиле ланцетама или пером стерилисаним на пламену. Број и проценат успешних вакцинација је био далеко већи, скоро 100 процената.

Прве које сам вакцинисао били су из лабораторије за поксвирусе биолог Ана Г. и виши техничар Љуба Т. (родом из Јежевице), па др Борка К. и др Живко С. звани Муја. Овај последњи је радио на електронском микроскопу.

Пред крај радног времена дошао је и сам др Љубинко Стојковић да га вакцинишем. Сутрадан по повратку са Косова, односно Метохије, вакцину су примили и др Марко Б. и мој шеф др Радосав Б.

Ја сам себе сам вакцинисао - "избоцкао" десном руком у леву надлактицу. Био сам најсигурнији да то учиним сам.


Четвртак 16. 3. 1972.

КАКО је све више људи (особља са Института) долазило после сазнања о појави великих богиња на Космету, код мене у лабораторији, због вакцинације, почела је да се ствара гужва. Нисам могао сам све да постигнем, па су ми добровољно прискочиле у помоћ колегинице Лула и Сенка (Ангелина, О. Б.)

Тога дана су око 5 сати ујутру стигли са Космета др Марко Борђошки и др Радосав Бошковић са материјалом осам болесника из Призрена и Ђаковице, по четири из сваке болнице. Због велике сумње на вариолу инфектолога др Џибе и епидемиолога др Дурмиш Целине из Призрена, дан раније (14. марта) тамо су већ били епидемиолози Покрајинског завода за здравствену заштиту из Приштине др Светислав Зоњић и др Комнен Тмушић. И они су се сложили да се ради о вариоли. Одмах је проглашен карантин у тим болницама.

ПО ДОЛАСКУ наших шефова са терена, др Муја је одмах укључио електронски микроскоп да се греје, а лабораторија за поксвирусе узела је да направи препарате на мрежици за гледање на овом "електронцу".

Када је све било готово, завршене припреме, око 10 сати су, са великим нестрпљењем и узбуђењем, др Љубинко, др Марко, др Радосав и остали који су учествовали у том раду угледали вирусе вариоле, четвороугаоног облика "као цигле", што је и била карактеристика овог крупног вируса (величине 300-200 милимикрона). Шеф се попео код нас на други спрат ("електронац" је био у приземљу) и саопштио нам ту информацију, уз оно "строго поверљиво".

Више није било сумње. Поксвируси вариоле су били присутни и видљиви као у уџбенику. Одмах је настављено на њиховој потврди и другим методама (агар-гел преципитацијом и култивисањем на хориоалантоичној мембрани пилећег ембриона).

ИЗВОДЕЋИ вакцинације често би ме заболела глава од удисаног етра. Етар се користио за брисање (дезинфекцију и одмашћивање) коже надлактице где треба да се ставе капи анималне лимфе тј. вакцине. Најчешће је он коришћен јер је брзо испаравао, па се могло одмах радити, док, уколико би се користио алкохол, требало би нешто више времена да испари. По стављању капљица лимфе, извршио сам 15-20 површних убода обичном иглом за интрамускуларне инјекције преко те капљице. Рекао бих вакцинисаном да сачека још 15-20 миниута без облачења да се вакцина упије, "осуши". То је гарантовало да ће вакцинација бити успешна. То се могло и видети: на месту убадања (или боље рећи лаких убода кроз епидерм коже) појавило би се бело испупчење - папула.

У тим паузама вакцинације, због главобоље, отварао сам прозор да изађу етарске паре, а ја удахнем свеж ваздух који је мирисао на рано пролеће. Са прозора мојих просторија видео се скоро цео Београд како мирно, безбрижно живи.

Лагано се спуштао мрак над Београдом. Почеле су да се пале уличне светиљке. Замишљао сам како сада Београђани иду тим улицама безбрижно, не слутећи шта им доносе следећи дани. Каква опасност може да им се догоди. Како неки сада шетају Теразијама, па сврате у башту хотела "Москва" да са познаницима попију кафу, сок или неко друго пиће. А други седе испред Градске кафане на Тргу Републике и ћаскају о неважном стварима.

Живот тече својим уобичајеним током. Они највероватније и не слуте шта се код нас догађа на Торлаку, а такође ни на Космету. Био сам помало и љубоморан на све те људе који су били поштеђени тог сазнања. Али шта да радим. Ја сам епидемиолог, а сада је епидемија, морам да радим.

Затворио сам прозор. Морам да се вратим у свој свет реалности.

СЕТИХ се стихова песника-инвалида Бранка Миљковића који је седећи крај прозора гледао како двоје младих, загрљени, у сумрак одлазе у парк. Па каже: "Три корака на штакама или скакавца ход. Моје ноге и без мене одлазе у мрак".

Пролете ми кроз главу мисао како ми је јуче на путу, при доласку на Торлак, један црни кос претрчао друм. Није ли то била симболика да ће ми се нешто догодити у вези са Косовом. Јер, Косово кажу да је добило име баш по овој птици којих је тамо било много.

Одмакао сам се од прозора и наставио са вакцинацијом новопридошлих људи, запослених на Институту.

Детаље о техници вакинације изнео сам зато што се она већ 45 година не спроводи, па је већини медицинских радника непозната. Желео бих да им никада више не буде потребна. Нажалост, неки светски моћници је повремено спомињу, о чему ћемо касније говорити.

НЕГДЕ око поднева, када смо знали да је вирус потврђен, и да је то тајна, размишљао сам да ли и својој супрузи такође лекару смем то рећи када дођем кући. Ни сада не могу да верујем колико сам био наиван. Тога дана је Радио Вашингтон, односно Глас Америке, увече у 18 сати објавио да је на Торлаку потврђен вирус вариоле и да постоји епидемија на Косову. Значи, цео свет зна о томе, а само ми (наш народ) не смемо да знамо.

Ту "строго чувану тајну" на Торлаку је знало тога дана само шест-седам људи, директних учесника, а она је процурила до Америке. Ко то није "дихтовао?" Дуго и често сам о томе размишљао и нисам имао одговор.

Неколико дана касније, када се здравствена служба снашла, добила довољне количине вакцина, притисак на мој пункт за вакцинацију почео је да опада.

Када сам ја добио нови задатак да идем на терен да бих узео материјал од болесника ради дијагностике, моја колегиница Сенка (Ангелина Б. О.) наставила је да вакцинише.


ГУЖВА ЗА ВАКЦИНАЦИЈУ

СВЕ до 20. марта вршио сам вакцинације на Институту Торлак. Сваког дана је било све више њих који су желели и без наређења да приме вакцину. Очигледно је да се "тајна" брзо ширила. Вероватно је до сада цео Београд то знао, али се на јавним местима о томе ћутало. Велики број запослених је доводио и своје укућане, своје пријатеље и комшије да се вакцинишу. Никога нисмо одбили. Успех примењене вакцине био је скоро стопроцентан.