Догађаји описани у фељтону који је пред читаоцима "Новости" су аутентични. Имена и презимена личности које се спомињу у тексту су права, као и наведени иницијали. Аутор овог сведочанства, доктор медицинских наука Радмило Петровић, трудио се да што верније опише догађаје, па чак и временске прилике. У томе су му помогли подаци Републичког хидрометеоролошког завода Србије.

Ово штиво, које "Новости" објављују, припада историји и заправо је документ о једном догађају који је узбудио целу Југославију. Ништа није улепшавано нити је учињено ружнијим. И утолико се разликује од многих медијских и филмских прилога из тога времена.



Среда 15. марта 1972.

БИО је то један посве обичан дан. Ни по чему није наговештавао да ће се десити нешто посебно, неуобичајено.

Јутро је било свеже, прохладно, са лаким поветарцем и температуром од два-три степена, уобичајеном за то доба године. Небо ведро, плаво, као прве љубичице, без магле и падавина.

Устао сам, спремио се и кренуо на посао у уобичајено време, да бих стигао својим "фићом" ("застава 750") око седам часова, када је почињало радно време у Институту за имунобиологију и вирусологију "Торлак".

Силазећи низ Кошутњак, преко кога сам морао прећи на путу ка брду Торлак из насеља Церак, где сам становао, уживао сам у свежем ваздуху тога ранопролећног јутра. Птице су цвркутале, а покоји црни кос ми је претрчавао пут, да пређе с једне на другу страну друма.

За око петнаестак минута ме је мој "фића" довезао до "Торлака", који се налази на оближњем брду изнад Београда. За то брдо су ми говорили да је то други врх Београда по висини, после Авале. Са њега се пружао диван поглед на град.

КАДА сам паркирао возило испред горње зграде (вирусологије), где ми се налазила канцеларија-лабораторија, приметио сам да ту већ стоји "принц" др Љубинка (Стојковића). Тада нисам ништа слутио, јер је он често остављао свој ауто да преноћи испред зграде. То се догађало када је због неког састанка остајао дуже у граду, па га је службени ауто возио кући.

Попео сам се на други спрат где су нам биле просторије: одељења за епидемиолошка испитивања и лабораторије за рикеције. Мало је неуобичајено да две различите стручне јединице буду у једном простору. Али то је било тако због тога што је мој шеф (епидемиологије) радио на рикецијама, док је вирусологија била у саставу Републичког завода за заштиту здравља Србије. По спајању са Институтом за серуме и вакцине "Торлак", оформљено је одељење за епидемиолошка испитивања.

НИСАМ ни стигао да ставим лонче за кафу, како то ради онај ко први дође на посао, а на вратима се појавио др Љубинко. Тихо је ушао у просторију, али видљиво узбуђен. То сам знао по његовом учесталом трептању очним капцима. Дошао је до стола и сео на столицу. Одмах, без увода, рекао ми је:

- Ноћас су Марко (Борђошки) и Радосав (Бошковић) отпутовали на Косово, заједно са епидемиолозима Савезног завода за заштиту здравља и инфектолозима Инфективне клинике. Наши стручњаци су отишли да узму и донесу материјал (узорке болесничког материјала) за дијагностику вариоле. Било је уобичајено да кажемо Косово, мислећи на целу Покрајину Косово и Метохију, и сви су тако говорили због краћег изражавања. Тада се ретко говорило КиМ. У ствару, епидемија је била у Метохији. Тек неколико година касније политичари су почели да помињу назив КиМ, односно Космет.

Нисам још ни схватио прави проблем када је он додао да је вероватно овога пута разлог прави, а не као више пута до тада "лажна узбуна".

"ТОРЛАК" је и скраћени назив за Институт за имунобиологију и вирусологију, у чијем саставу је референс лабораторија СЗО (Светске здравствене организације) за поксвирусе и хеморагичне грознице за Југославију. То је комплетна лабораторија за дијагностику ових вирусних инфекција, на челу с примаријусом др Марком Борђошким. Са њим је радила и биолог Ана Г., као стручни сарадник и будући наследник шефа те лабораторије.

Када је направио малу паузу, др Љубинко, како је тражио да га зовемо, а не "генерални директоре", питао је да ли имам вакцине против вариоле.

Ја сам климнуо главом у знак потврде.

Онда је додао: - Назови Загреб (Имунолошки завод Загреб) и наручи довољно доза за целу зграду (вирусологију) и почни одмах с вакцинацијом. Наравно, почни од особља Маркове лабораторије, па онда вакциниши остале.

Чим је то изговорио, устао је и нечујно изашао.

СКУВАО сам кафу и сео да мало о томе размислим. Нисам стигао ни да понудим директора кафом, како бих то учинио у уобичајеним околностима.

Убрзо затим стигла је и моја колегиница (са године) Лула (Јулијана П. М.), која је скоро дошла из Приштине, да ради на рикецијама са шефом (др Бошковићем).

Не сећам се да ли сам јој ја ту вест саопштио или ју је она дознала од неког успут. А била је веома (женски) радознала. Волела је да зна све шта се ради у Институту.

Не сећам се ни ко је први од нас двоје започео разговор о том проблему. Чини ми се, али нисам сигуран, да сам јој споменуо да то треба да остане тајна и да је пре ње код мене свратио др Љубинко.

ОТВОРИО сам фрижидер да бих видео колико имам "анималне линфе", односно вакцине против вариоле. У њему су била три-четири паковања од по 10 доза. Међутим, како сам ја вакцинацију изводио само на једном месту са једном капљицом, а не са две као други, то је значило да имам двоструко више доза вакцине. И било је довољно да започнем вакцинацију.

Одмах сам нашао број телефона Имунолошког завода Загреб, који је једини производио ову вакцину за територију целе Југославије, и назвао њихову централу. Замолио сам телефонисткињу, иначе увек професионално љубазну, да ме споји са др Теодором Манхалтером, епидемиологом те куће. Њега сам познавао одраније, када сам радио у Осијеку. Чак смо и сарађивали на теренском испитивању морбили вакцине.

- Хало, Тео, овде Радмило из "Торлака" - јавио сам му се.

А онда сам, после узајамних поздрава, затражио:

- Молим те, организуј некако да хитно добијем 300 доза вакцине против вариоле. И немој да ме питаш зашто. Само ми их што пре пошаљи авионом.

- У реду, Радмило - одговорио је он.

- Имаш среће, данас иде за Београд наш Милун (шеф рачуноводства), па ће их он понети. Само организуј да га неко сачека на аеродрому у Сурчину. Број лета је тај и тај, слеће око поднева, провери.

Назвао сам шефа возног парка и пренео му ову информацију, практично задатак.

Вакцина је већ по подне била у мом фрижидеру.

Био сам задовољан што сам успео да брзо дођем до вакцине и што несметано могу да организујем вакцинацију за цео Институт.

У међувремену је др Љубинко наредио свим запосленим у лабораторији за поксвирусе да ми се одмах јаве ради примања вакцине.


ТИХ И ДИСКРЕТАН ДИРЕКТОР

ДИРЕКТОРА "Торлака" др Љубинка Стојковића упознао сам као студент медицине, када је водио летњу студентску праксу у Медицинском селу Доња Шаторња. Још тада ми је рекао да га ословљавам са "докторе", што сам ја задржао и сада. Љубинко је био мршав, средње висине, тих и без сувишних речи. Сазнао сам да је Други светски рат провео у немачком заробљеништву у злогласном логору Дахау. Није могао да се угоји. Био је страствени пушач. Већ тада је био доктор медицинских наука и примаријус.