ЗА Драгослава Михаиловића многи кажу да је српски Александар Солжењицин, а његов "Голи оток" пореде са књигом "Архипелаг Гулаг". Читавих четврт века, из више разлога одбијао је да се прихвати ове теме, али је онда из крхотина туђих и својих успомена почео да ствара књижевни "Голи оток", који је преточио у пет књига.

Михаиловић се латио пера када је закључио да ће сви голооточани помрети и да ће о логору писати само мучитељи, а не мученици. Он је и сам крајем лета 1950. ухапшен и до краја 1952. мрцварен у затворима у Ћуприји, Крагујевцу, Београду и у логору на Голом отоку. А како је почело, сећа се писац:

- Моје свађе и расправе са Удбом почеле су у гимназији, када су два моја друга из разреда ухапшена. Били су старији од мене, један пет, други две године. Били су ухапшени без икаквог разлога, због неких вицева. Као сведок, али и члан средњошколског одбора Народне омладине, мислио сам да имам право да се против тог догађаја буним. Објашњавао сам разредном старешини и другима шта се десило. Удба ме је преко једног свог човека опомињала да прекинем то да радим, али нисам прекидао. Претили су ми да ће ме позвати и да ћу морати да прихватим њихов поступак. Нису ме позвали.

ПО РЕЧИМА Михаиловића, у октобру 1949, поручник Удбе Александар Спасић, кога су у Ћуприји звали Аца Џован, и који је водио читаву ту аферу, ухватио је једног његовог школског друга да му да изјаву о томе како се писац определио за резолуцију Информбироа од њеног изласка. Тај сведок је изјавио још да је Михаиловић рекао да је Тито амерички шпијун и да је Партија ликвидирала Ској.

- Не сећам се шта сам говорио. Било је то клиначко брбљање - говори Михаиловић. - У тренутку изласка резолуције имао сам 17 година и седам месеци. Отац ми је умро три месеца раније, мајку сам изгубио кад сам имао годину дана. Остао сам такорећи сам на улици и у то време није ми било ни до чега, а камоли до Информбироа.

Ипак, почеле су интриге. Михаиловић у почетку није знао шта се дешава, тек је уписао прву годину факултета. У јесен 1949. био је искључен из Партије, односно, како није био пуноправни члан, већ кандидат, избацили су га као кандидата.

- Морао сам да се вратим са факултета у Ћуприју, где сам се запослио у некој откупној станици за кожу и техничке масноће. Моји стричеви су тамо радили и такорећи они су ме запослили - сећа се Михаиловић. - Већ сам био на црној листи и свашта ми се припремало. А онда сам крајем лета 1950, 15. септембра ухапшен. Негде око једанаест сати увече дошла су двојица момака, од којих сам једног познавао и без речи су ме одвели. Имао сам 19 година и десет месеци. Када сам изашао имао сам 21 годину и шест месеци.

БИЛО је то опасно време, каже Михаиловић. Владала је једна партија. Друга није постојала. Онај ко је мислио другачије сматран је за државног непријатеља, био је осуђиван и затваран.

- Најопасније је у то време било за информбировце. Али, нису само људи који су били за резолуцију проглашавани "ибеовцима", већ и многи други који им из разних разлога нису одговарали.

Михаиловић је на Голи оток дошао са седмом групом - 28. фебруара 1951. године. Пре тога је пет месеци био у истражним затворима по Србији. На Голом отоку је био 15 месеци.

- Тамо је била ужасна тортура. Боловао сам од туберкулозе када сам ухапшен. Ни сам не знам како сам остао жив - каже Михаиловић. - И, не само да сам остао жив, него сам залечио туберкулозу, која ми се касније вратила још два пута.

Логораши су били смештени у баракама. У једној просторији спавало је три стотине људи.

- Спаваонице су биле као конзерве од сардина. Кад се један окрене, морали смо и сви, одједном - каже он. - Све је на мени било прљаво. Носио сам униформу са радне акције. Месецима је нисам пресвукао.


ПРСТ ОПТУЖБЕ НА НАРЕДБОДАВЦЕ НЕКАД нисам могао ни да замислим да ће доћи време када ће да се појављују књиге и да се пише по новинама о злочинима на Голом отоку. Ето, недавно је објављена и књига са именима великог броја голооточана - каже Михаиловић. - Али, као што човек не може да замисли своју смрт, осим што је прихвата уопштено, тако ни ми нисмо схватали да ће доћи време да се о Отоку говори јасно, отворено, при чему се прстом упире на инспираторе, наредбодавце и злочинце.

МИХАИЛОВИЋ се сећа изгладњивања:

- Радили смо много. За онакав рад било је потребно пет хиљада калорија, а ми смо добијали мање од хиљаду. У лето 1951. био сам такорећи на самрти. Одвели су ме код чувеног голооточког лекара Николе Николића. Дао ми је поштеду и то ме је извукло. Искрено, очекивао сам да ћу остати у болници, али и тамо су били лоши услови. И она је била у бараци. Није било лекова, али сместе те у кревет, добијеш неку храну, па се мало опоравиш. Добио сам поштеду неколико дана, па онда још неколико... Остајао сам у павиљону. Мало сам лешкарио, мало помагао око лакших послова.

Негде у то време на Голи оток је дошао Александар Ранковић. Михаиловић каже да се од тог дана све променило:

- Лека Ранковић је дошао тог 21. августа 1951. у пратњи тридесет људи. Одједанпут се све поправило. Утростручена је исхрана. Нисмо више радили петнаест сати, већ осам. Ситуација се променила и ја сам преживео.

На Голом отоку био је и женски логор.

- Повремено смо им носили храну, али нисмо ми смели жене да видимо - говори Михаиловић. - Дођемо до једног места, ставимо храну, па се повучемо. Ако морамо нешто да вратимо, чекали смо да оне дођу и оду и тек онда смо узимали судове и враћали се у наш логор.

КАЖЊЕНИЦИ су на Голом отоку "преваспитавани" на врло сурове начине.

- Смрт се надвијала над Отоком. Најтврдоглавији су убијени или су умирали од глади или од тешког рада - каже Михаиловић. - На отоку зла владао је терор. Морали смо да радимо оно што су тражили од нас. Ако је неко заиграо козарачко коло, морали смо сви да играмо.

Званичници су, међутим, дуго и упорно порицали да су на Голом отоку затвореници - убијани.

- Били су убеђени да се о тим стварима никад ништа неће сазнати, заиста су се понашали комотно - објашњава Михаиловић. - Бесмислено је и порицање водећих личности оног времена да су знали за постојање Голог отока. Ђилас је говорио да за овај логор нико није знао, можда чак ни Александар Ранковић, који је за острво наводно чуо тек 1953. после информативне посете Добрице Ћосића. Ранковић је, међутим, као што сам већ рекао, био на Голом отоку две године раније.

СУДБИНЕ повратника са Голог отока најчешће су биле тешке и тужне. Разводи су, такорећи, били редовни. Трагедије су биле ужасне. Било је и случајева самоубиства. Деца су губила школске године, породице су падале у беду и гладовање. Михаиловић се присећа својих сапатника који су живели у обичним шупама.

- Било је и оних који су постајали клошари - говори он. - Педесетих година су, можда, половину југословенских аквизитера чинили голооточани. То је било једино занимање које нам је било доступно. Ја, такође, нисам могао да се запослим. После дипломирања тражио сам професорско место. Нисам могао да га добијем ни у најмањем селу. Или, ако би се то десило којим случајем, после неколико месеци стизао би отказ.

СУТРА: Животна одисеја Драгослава Михаиловића