ГОДИНУ касније, септембра педесет четврте, Бугарска прославља десету годишњицу ослобођења у Другом светском рату. Заказана је велика прослава, с многобројним званицама и читавим дипломатским кором. У име совјетске владе свечаности присуствује члан совјетског Политбироа Сабуров; овај то неће бити дуго, Хрушчов ће га брзо уклонити.

- Прослава почиње 8. септембра, свечаном академијом. Реферат држи први човек Бугарске комунистичке партије Влко Червенков. Он опширно говори о прворазредној улози Црвене армије у ослобађању Европе и у победи над фашизмом. Затим истиче улогу армија држава народне демократије, и, наравно, Бугарске, при чему Југославију не помиње. Најзад нешто проговара и о садашњем стању Европе и света, које дели на земље капиталистичког и социјалистичког система. Социјалистички део, разуме се, цвета, капиталистички пропада. То се пропраћа неким бројкама. Југославију изричито сврстава међу капиталистичке државе.

- Све је то већ навикнут призор и нико се због тога не узрујава.

- СЕДИМ у ложи са стране, која је нешто виша од позорнице са столом за почасно председништво, и све тамо одлично видим. Кад се врати за сто, док се са стране програм наставља, Червенков неким знаком позива једног од својих секретара и широким гестом предаје му свој текст. То вероватно значи да реферат треба носити у неку редакцију ради сутрашњег објављивања у штампи.

- Али одмах до њега са десне стране седи онај Сабуров. Он се нагиње према њему и нешто почне да му шапуће. Червенков нешто мрмља као да запиткује и као да у исто време повлађује. Најзад још једаред климне главом као да је све разумео.

- Заваљује се у столици и опет позива оног секретара. Тихо му нешто рекне.

- Узима од њега текст свог реферата. Постави га на сто пред себе и широким покретима у њему почне нешто да прецртава и нешто да дописује. И још једанпут га предаје оном човеку.

- Једва чекам да се академија заврши. Да ли се ово, мислим се, нешто дешава? Не мења ли се политика према Југославији?

- Ујутру малтене у зору доносе ми "Работническо дело". И тамо та промена и пише. Југославија је избрисана у списку капиталистичких држава, и, додуше, још је нема ни у списку земаља народне демократије, али помиње се њен допринос борби против фашизма...

- Другог дана прославе, 9. септембра, у подне је дефиле, а увече свечани пријем. Опет су све званице ту. Ја такође.

- ЈЕДНОГ тренутка Червенков узме пуну чашу и тражи ме погледом. Кад ме угледа, подигне је и пође ка мени. Узмем чашу и ја и кренем му у сусрет. Пријатељски се куцамо и, уз осмехе, проговарамо неколико речи. Он помиње "пријатељску суседну Југославију"...

- То се није десило већ неколико година. Дипломатски кор је запањен, а, богами, и ја.

- Десетог септембра, поводом Сабуровљевог доласка у Софију, совјетска амбасада приређује пријем. Сабуров мене посебно позива. Он је просто срдачан према мени и прича ми да се у Москви, одакле је пре два дана дошао, припрема једно писмо за "југословенске другове" у којем се предлаже нормализација односа између двеју држава. Прећутно се прихвата да је четрдесет осме према Југославији начињена грешка. Кад је он пошао из Москве, у Политбироу се такво писмо припремало и досад је можда већ написано...

- Више нема никакве сумње да су се десиле велике промене и с пријема журим у амбасаду. Одмах седам да пишем извештај Београду. Описујем шта се та три дана на прослави у Софији десило: шта је Влко Червенков говорио на свечаној академији, и шта је сутрадан у штампи објављено; цитирам обе верзије његовог реферата; како ми је на њиховом свечаном пријему пришао и наздравио "пријатељској суседној Југославији"; и шта ми је у совјетској амбасади рекао члан бољшевичког Политбироа Сабуров.

Није мој извештај такорећи ни стигао у Југославију кад су ме позвали на реферисање.

- ЖУРИМ у Београд и у Титовом кабинету затичем весело расположење. "Он се радује као дете", каже ми шеф кабинета, "и свима чита шта си му написао."

- Не знам да ли се сећаш једне Хитлерове фотографије, ваљда из четрдесете године, кад су Немци заузели Париз. На тој фотографији Хитлер ликује подигнуте главе и разјапљених чељусти као да вришти. Руке су му згрчене у лактовима и стиснуте у песнице, а ногу савија у колену и високо диже као да хоће њоме да затопће. Тако сада овај изгледа: Руси мењају политику, Југославија је победила! Већ је из Москве стигао и наш амбасадор Добривоје Видић, који је писмо совјетског Политбироа донео и који је помало кисео због тога што сам га својим извештајем претекао.

- Тито се пред свима нама препушта неконтролисаном ликовању...

НА КРАЈУ ми прича како га је велики шеф, код кога је годинама био у великој милости, отписао и заборавио.

"Чим је шездесет шесте, по смењивању Ранковића, сазнао да сам овоме пријатељ, одмах ме је отписао.

- Ја сам се тада десио као амбасадор у Паризу. Септембра је у Југославију долазио француски министар спољних послова Кув де Мирвил; чак се, чуо сам, у нашој влади јавила идеја да министра отуда и не пратим, иако је то дипломатски протокол. А онда, кад се то никако није могло избећи, разговарали су како да изведу бар да не присуствујем свечаном ручку у Београду који ће се приредити у његову част. Али, наравно, ни то није било згодно. И онда је и за то нађено дипломатско решење: Тито је Де Мирвила примио у Загребу, а не у Београду, и ручак у Београду није ни приређиван, него је то учињено у Загребу, с Извршним већем Хрватске као са домаћином. И на ручку смо за истим столом седели и Де Мирвил и ја, али није и Тито. Није више хтео са мном да буде ни у истој сали за ручавање...

- Одмах после тога био сам повучен у Београд. И - десет година су ме држали нераспоређеног! То је оно кад добијаш плату а ништа не радиш.

- Последу годину пред пензионисање, најзад сам, и даље нераспоређен, напустио Министарство и приступио једном спољнотрговинском предузећу. И ту сам се и пензионисао.


СФРЈ ЈЕ МОРАЛА ДА ПРОПАДНЕ

ПИСЦУ Драгославу Михаиловићу често су замерали да је српски националиста. Некадашњи голооточанин и дисидент, међутим, каже да није националиста, већ само Србин који мисли да је за Србе историјска грешка то што су били Југословени.

- Прорицао сам пропаст свих Југославија у којима сам живео - истиче он. - СФРЈ је морала да пропадне, али не на начин на који јесте. Морамо да признамо да смо томе доста допринели. Срби нису прихватили разговор о крају Југославије, мислећи да им неко нешто отима. Али Југославија није била својина Срба, него и неких других народа. А ми смо били дивљаци који нису хтели никог да чују. Бесмислено је да инсистирамо на неодрживим савезима.

АКАДЕМИК Михаиловић сматра да Србија никада није требало да ствара икакву политичку заједницу са Хрватима:

- Хрвати никад нису желели да буду заједно са Србима. То је била глупост српског народа који је видео у Хрватима нешто што нам може бити блиско. А они? Увек су сматрали да су изнад Срба, мрзели су нас! У сваком тренутку који је био опасан по Србе, они су се трудили да се приближе нашим непријатељима. Први светски рат, Други светски рат, деведесете године... Можда би било боље да је са нама Република Српска, а можда и не би. Ако би се Херцеговци и даље држали глупе Цвијићеве идеје о динарској раси која је супериорна у Европи, ушли бисмо у сукобе око тога.

(Драгана Матовић)