МИТА Миљковић, политички комесар Македонско-косовске бригаде, министар културе Србије, амбасадор, директор "Политике", наставља своју причу:

- А педесет девете, кад сам био амбасадор у Атини, заједно смо путовали бродом "Галеб" од Родоса до Солуна. Он је ишао у посету Грчкој. Ту је, разуме се, била велика свита, и ми смо га пратили. И, после вечере, рекао је да мора да разговара са мном као са амбасадором и да треба да нас оставе саме. И сви су изашли из салона, чак и Јованка.

И тада ми је испричао неке важне ствари о Петку Милетићу:

- После повратка с робије тридесет девете, Петко је живео у једном селу на Косову. А онда се, у јесен те године, одједном, нашао у Москви. Нама су, у партији, објашњавали да је тамо дошао илегално, без пасоша. И, како смо били глупи, ми смо томе веровали. Али како ћеш ти у Москву, и у Стаљинов Совјетски Савез, доћи без пасоша? Не, био је позван од Коминтерне и совјетску визу добио је у Истанбулу.

И сада, прича ми о томе Тито:

"Ишао сам у Коминтерну и, одједном, на степеништу њене зграде сретнем се с Петком Милетићем! Ја се одовуд пењем, он силази! Откуд он овдје? Брзо утрчим код командира обезбјеђења: - Видите ли оног што изиђе? Брзо га ухватите! И одведите га некуд откуд се никад неће вратити!"

И они су га, заиста, тако и одвели, човек се више није вратио.

Али откуд њему таква моћ да као аутсајдер може да пошаље у смрт фаворита? Па, НКВД!

КАД сам педесет треће полазио на амбасадорско место у Софију, имао сам код њега у кабинету посебну инструктажу. И он ми каже:

"Ти ћеш сада акредитиве предати председнику бугарског Президијума Георгију Дамјанову. Он је мој највећи непријатељ у животу. Пре рата био је најмоћнији човек Коминтерне, шеф њене персоналне службе. И тако ме је мрзео да сам једва живу главу од њега извукао. Хтио је да ме убије. То је човјек овакав и онакав, тај мени још о глави ради", најгорим речима ми га описује. "Сад, кад му будеш предавао акредитиве као шефу државе, знам да је дипломатски ред да му од мене испоручиш поздраве. Па, не бих волео то да учиниш. Ако икако мораш, оцијени сам, нешто промрмљај, али нека то не буде много убједљиво. Он је мој највећи непријатељ."

- Добро. Ја сам то тако примио, и запамтио.

- И кад сам кроз неколико дана био позван у Президијум бугарске скупштине на предају акредитива - а прати ме трећи секретар амбасаде Раиф Диздаревић, за кога, опет, ја знам да је четрдесет девете као иследник у сарајевском Централном затвору ударцем столицом, међу осталима, сломио руку Адему Омеркићу - покушао сам, заиста, да његову вољу извршим. Али по протоколу долази ред и на мене да нешто кажем. Дамјанов ми за то пружа прилику и својим хладним очима пажљиво ме гледа. И ја, куд ћу, шта ћу, не могу да избегнем и кажем, отприлике, да имам задатак да му пренесем поздраве нашег председника владе.

На то Георги Дамјанов као да се буди из дремежа:

"А како је", каже, наш стари друг Валтер?" И топи се од осмеха, док ме његове хладне очице и даље пажљиво мере. "Ја се са другом Валтером дуго познајем, ми смо у Москви добро сарађивали. Он има велике заслуге за међународни комунистички покрет. Ми смо њега слали на задатке у Шпанију и тамо је једно време био у великим тешкоћама, али се добро извукао. И у Југославији је био у тешкоћама, али је успео да се извуче. И друге задатке друг Валтер је добро извршавао. Он има велике заслуге."

Ја га гледам и мислим: зашто ми овај човек ово говори? Он одлично зна да ћу све ово одмах јавити у Београд. Какву поруку преко мене жели да пошаље?

- А оно за Титов боравак у Шпанији први пут чујем овако недвосмислено. Познато ми је да човек тридесет седме године има у биографији "рупу" од неколико месеци, кад се не зна ни куд се кретао ни шта је радио. Било је повремено неких назнака да је можда за то време био у Шпанији, међутим, сам се о томе није изјашњавао. И то он, који толико воли да се хвалише! Дакле, боравак тамо прећуткује уколико за то има неке посебне разлоге и ако ту чучи нека велика тајна.

- И одмах знам које су то тајне: НКВД је у Шпанији обавио грозне ликвидације. У нашем покрету, рецимо, зна се да је Благоје Паровић убијен с леђа; чак се мисли, иако то више нико тачно не може знати, да га је убио Влајко Беговић, Коминтернин ликвидатор, који је умро у Београду ове, осамдесет девете, или прошле године. А овај је тамо можда био организатор свега тога. И само уз заслуге у Шпанији и уопште у НКВД-у морао је да уклони и Петка Милетића и остале ривале и да тридесет девете стане на чело партије.

ОДЛУЧУЈЕМ се да предавање акредитива опишем Влади и СИП-у - а знам да ће то обавезно доћи у руке и Титу - тачно онако како се десило. И шаљем.

То се дешава децембра педесет треће, дакле девет месеци после Стаљинове смрти. У Софији сам тек недељу дана, породицу још нисам превео. И већ око десетог дана - стиже ми позив из Београда за реферисање. Још ни личне кофере нисам распаковао, а већ морам да реферишем шта сам урадио!

Путујем.

У Београду ми одмах кажу да идем њему. Он ме једва дочекује. Је ли тачно све оно што сам у извештају написао? Шта ми је Дамјанов рекао? Рекао је "стари друг" и "велике заслуге"? Шта је још рекао? Како се тачно изразио?

Ја све понављам. И додајем да је председник бугарског Президијума посебно истакао њихову сарадњу у Шпанији, где су и стечене те "велике заслуге".

Он Шпанију потпуно прескаче као да није ни помињана, НКВД се и не додирује, и више се на то не осврће. Али неколико пута запиткује:

- Баш је тако о мени рекао? И затим гласно размишља: "Он то не говори сам од себе. Он зна нешто што већина не зна. Шта то значи? Да Руси не мењају политику?"

И, добро, завршимо разговор. Он ми каже: "Покупи породицу и врати се у Софију на посао. И добро прати има ли шта ново у односима Руса према нама. Ако се деси шта ново, то ће се прво чути у Бугарској."

И ја тако урадим.

НАУКА У СЛУЖБИ МУЧЕЊА

АКАДЕМИК Драгослав Михаиловић учинио је више него било ко други да се тема Голог отока, на коме је и сам боравио, отвори за јавност. Многе године свог живота и списатељског рада посветио је томе да се истина о Голом отоку до танчина изнесе на видело. Његово петокњижје "Голи оток", које је стварао безмало четири деценије, многи критичари пореде са Солжењициновим делом "Архипелаг Гулаг".

- Све је потекло од Политбироа, односно Јосипа Броза који није могао да замисли да неко може на сенку да му стане - истиче Михаиловић. - Био је велики нарцис. На два места сам написао да је у бесу рекао Едварду Кардељу и Благоју Нешковићу да голооточане треба све побити! И показао је то тако што је шаком превукао преко гркљана.

МИХАИЛОВИЋ је у "Голом отоку" објавио разговоре с људима који су имали логорашко искуство. Поред разговора, у књигама су објављени и разни документи.

- Добио сам писмо професора универзитета у Сиднеју који пише о свом оцу Анти Павковићу, преминулом психијатру, кога су Милован Ђилас и Александар Ранковић натерали да путује у иностранство да сазна како се сламају затвореници у затвору и како то Совјети раде са својим затвореницима - наводи Михаиловић.

Ђилас је предложио да Павковић са својим колегом Владимиром Вујићем ради експерименте на "најтврдокорнијим комунистима". Ранковић је то одбио, али су, према речима Михаиловића, према ономе што се дешавало касније у затвору, такви експерименти, ипак, рађени.

(Драгана Матовић)