ПИТАМ Миту Миљковића да ли се сећа посете новопазарских учитељаца Јосипу Брозу 3. јануара педесете.

"Како да не", одговара он. "Чак сам то записао и у свом дневнику. Прочитаћу ти тај део и видећеш по чему се сећам."

"Је ли се тада", питам, "десио неки скандал?"

"Да!" одговара он помало изненађено, али не пита одакле ја то знам. "Тада је директор новопазарске школе, кад је дошао ред на њега нешто да каже, рекао Титу: 'Зашто се хапсе људи који показују симпатије за Совјетски Савез?' Тито се начинио зачуђен, као да о томе нема појма, и обратио ми се: 'Зар се заиста хапси?'

"Ја сам", наставља Мита Миљковић, "и сам био изненађен и не знам шта сам одговорио. На то, међутим, повичу они ђаци: 'Ма где се хапси! Нико није ухапшен! Ви то измишљате! Измислио је он, друже Тито!'

"И - ништа. Тито је, после, одржао неки мали говор, и ми смо отишли."

"Али неколико дана касније срео сам се с Пером Стамболићем и он ме пита за то. И каже ми да му је Тито рекао да је омладина тада врло добро реаговала. 'Видиш ти', каже му Тито, 'како то наша омладина добро разумије.'

ПИТАМ Миљковића није ли Брозов разговор са Стамболићем у ствари била провера за њега. Није ли Тито можда помишљао да га окриви што му је такву групу довео?

"Ја то", каже Мита, "нисам тако разумео."

Сад му ја причам о даљој судбини Боже Карличића, за коју окривљујем Јосипа Броза лично. Кад се вратио у Нови Пазар, професор је био бојкотован од својих ђака и отпуштен из школе, а у лето у Београду и ухапшен, отеран на Голи оток, где је покушао да изврши самоубиство, и четири године по пуштању, од последица покушаја, у педесет првој години живота, умро.

Мита Миљковић мрда главом.

"Никад више нисам чуо за њега."

"Вероватно си ти", кажем, "морао да потпишеш његово решење о отпуштању из школе?"

"Не знам", одговара он: "Не сећам се." А и име сам му заборавио. Да ми га сад ти ниси навео, не бих га ни знао.

"Али Тито га се", наставља, "замисли, сећао. Кад сам педесет треће кретао на амбасадорско место у Бугарску и дошао код њега на последње инструкције, он ме је прво упитао за тог човека. 'Сјећаш ли се, бога ти', рекао ми је као оно Пери Стамболићу, 'како су они омладинци онда добро реаговали..."

ЗАТИМ ми показује фотографију с те посете, и на њој Божу Карличића не може да идентификује. (Касније ћу у професоровој породици сазнати да га објектив због нечега није ни ухватио, или да је, можда, сакривен иза једног високог младића). Чита ми и кратак одељак дневника о разговору с Петром Стамболићем, где се Божино име не помиње. Очигледно, аутор дневника га више није ни знао.

Највише толико, горко помишљам, од једног људског живота обично и остаје. А најчешће, ни толико.

"Али имам нешто да ти испричам", наставља мој домаћин, "што је баш за тебе, као за писца."

"Многи су се питали како је после Горкићевог пада и стрељања тридесет седме за генералног секретара партије тридесет девете постављен Тито, иако је био аутсајдер. Листа кандидата за ово место имала је можда десет-петнаест или двадесет пет имена. Прво је било Петка Милетића, Црногорца с Косова, па су долазила имена браће Цвијић, па многих других, и тек на крају његово. И управо он то место затим заузима. Како?"

"Као директор 'Политике', правио сам с њим један велики интервју педесет седме године. Више сати смо га у његовом кабинету припремали. Због неких ствари о којима ћу ти причати касније, имао је поверења у мене и можда ме је симпатисао. И тада ми је свашта причао. А онда би рекао: 'Ово не можеш објавити... Ово изостави.'

"Тако сам га, у тренутку опуштености, упитао кога од наших писаца највише воли. 'То ником не смеш да кажеш!' одговара он: "Јер ако би Крлежа чуо да највише волим Добрицу Ћосића, он би ми просто ископао очи. А Оскар Давичо, сигурно, после тога не би хтео да говори са мном. Исто тако', додаје смејући се, 'ником не смем да кажем ни да од вајара више волим Кршинића него оном мог Аугустинчића!'

Питам га зар су Броз и Давичо били толико блиски да би се овај на њега могао љутити.

"Били су", одговара Мита. "Не знам откуда, али били су блиски. Чини ми се да су пре рата једно време заједно били на робији."


ЧОВЕК СА ИДЕОЛОШКОМ СЕНКОМ

ГОТОВО да је немогуће наћи у Србији уметника на чије је стваралаштво пала таква политичка, идеолошка сенка, као на дело Драгослава Михаиловића. Због своје голооточке биографије деценијама је био под полицијском паском.

- Људи ме препознају по књизи "Кад су цветале тикве", а не знају да сам хтео да је напишем као новинску причу. Од овог романа сам читаве деценије помало страховао. Плашио сам се да може да искрсне нешто са чиме се више не слажем - каже Михаиловић. - Од мојих књига највише волим "Петријин венац". То је књига која је мени блиска и која ми својим изразом просто пева. И ових година каткад пожелим да је узмем у руке и да је погледам и увек у њој изнова уживам.

МИХАИЛОВИЋ је аутор књига "Петријин венац", "Чизмаши", "Лов на стенице", "Гори Морава", "Злотвори", "Јалова јесен"..., за које је добио наше најважније књижене награде. Године 1990. почео је да објављује документарно-публицистичку књигу у више томова "Голи оток" - последњи пети том изашао је 2012.

Михаиловићева дела прихватили су и публика и критика, али стално су се догађале чудне ствари с њима. Не само да су забрањене "Тикве", већ је писац водио маратонски судски спор са женом која га је оптужила да јој је покрао живот и преточио га у "Петријин венац".

- То се десило после снимања филма. Филмаџије су измислиле да сам описао живот једне у то време старије жене, неписмене, и да сам дужан да јој нешто платим. Тај новац је био велики, и нисам га имао - објаснио је Михаиловић. - И онда ме је један адвокат, бивши удбаш, тужио у њено име. Тај процес је трајао пуних 13 година и вероватно је најкрупнији књижевни процес који се десио у тадашњој Југославији. А зараћене стране су писац и његов књижевни лик. Суд је на крају пресудио у моју корист.

И ОБЈАВЉИВАЊЕ књиге "Мајсторско писмо" изазвало је бурне расправе. Реч је књизи одабраних писама, чланака, беседа "Време је за повратак", "Колонијална Србија", "Заблудела академија" и "Рат Српске академије против Србије".

- Откад сам почео да говорим о језику, навикао сам на бурне реакције... Ниједан народ који води рачуна о другима, а према себи је небрижљив, не може опстати. Срби би могли да преживе све друге губитке, ма како они били трагични, осим губитка Србије. Једино у Србији живи народ који је неопходан за опстанак свих Срба. С нестанком Срба у Србији, нестали би и остали Срби на Балканском полуострву. Нажалост, ово се међу нама не схвата довољно озбиљно. Припадници нашег народа рођени преко Дрине и Саве, који данас живе у Србији надгорњавају се са Србијанцима као с најгорим непријатељима. Водећи рачуна једино о фотељама у које су ускочили, што су, као презаштићени, често постигли на недоличан начин, они у којечему просто воде Србију у назадак и пропадање - наглашава Михаиловић у "Мајсторском писму". - Ипак, осећам велику радост што људи из Војводине и западне Србије схватају да не говорим против њих и имају разумевања за моје идеје. Вук Караџић није познавао целу Србију, па већи део народа није обухваћен његовом реформом. То је требало да ураде лингвисти који су дошли после њега. Они, међутим, то нису урадили, и тај део народа се нашао на белом хлебу.

(Драгана Матовић)