НАЈВЕЋИ злочини, какав је голооточки, изазивају и у пострадалима и у народу такву разиграност приповедачке маште да је затим у његовој хроници тешко и готово немогуће одвојити легенду од стварних чињеница. И кад се, после много окапања, за неки догађај дође до сведока који би могао бити веродостојан, његово сведочење обично се покаже недовољним. У сведочењу увек има нешто од онога што се у легенди тврди, али основна чињеница ретко кад се потврђује.

У једној књизи којој се у мало чему може веровати испричан је овакав догађај: неки голооточанин је покушао да се закоље; брзо су га покупили и однели у болницу, где су успели да га зашију; мислили су да су га спасли, а он им каже: "Нисте успели! У глави имам забијена два ексера!"

Читајући то, мало ми је, признајем, дошло да се насмејем: та идеја да се у лобањи на ошишаној глави, по Отоку носе ексери као укоснице, изгледала ми је више него екстравагантна. Како ћеш их безболно турити унутра - ничија лобања није тако мекана - и како неприметно носити да би они, као на сцени, у правом тренутку, одиграли своју трагичну нумеру?

КАСНИЈЕ, међутим, сазнао сам чак за два таква случаја.

О једноме ми причају лекари Јован Шеваљевић и Миломир Поповић, који су као студенти медицине извесно време били болничари у голооточкој болници.

Вероватније у јесен него у пролеће педесете године, у болницу "Старе жице" (која је била у функцији до децембра педесете) донесен је логораш с тешком повредом лобање. Утврђено је да у десној слепоочници има забијен ексер, и то до краја, до саме главе, тако да му је, по свој прилици, повређен и мозак.

Шеваљевић и Поповић рањеника се сећају као нежног тридесетогодишњег плавушана племенита израза лица, вероватно интелектуалца; др Поповић га прецизира као инжењера. Не знају одакле је био ни где је ухапшен. Не сећају се у којој је бараци лежао ни у којој је групи дошао на Голи оток.

Обојица сматрају да је био чешке националности. Др Шеваљевић његово име памти као Јан Хушка. Др Поповић га наводи као Фрањо Хуша и има своје разлоге што верује да је његово памћење поузданије.

ЧОВЕК је, изгледа, био сумњичен за шпијунажу, што у оним приликама, разуме се, није било ни ретко ни тешко. Стављен је под такозвану барачну истрагу и у њој ужасно тучен и мучен; кад буде донесен у болницу, болничари ће видети да је од батина сав плав и у модрицама.

Претходне ноћи исто је тако мучен, у собици собног старешине те бараке. Једног тренутка батинаши су се заморили, али и желели да се око нечега договоре, и изашли су оставивши га самог. Он је већ раније у дрвеном зиду био приметио расклиматан ексер. Брзо га је ишчупао, изуо се и, дрхтавим рукама, укуцао га петом ципеле себи у слепоочницу. Зачудо, од тога није пао и чак, кад му је прошао најјачи бол, као да се осећао мирније.

Убрзо су се батинаши вратили. Терорисани је на слепоочници имао само танак млаз крви и по томе, или по некој промени у понашању, приметили су шта се десило. Ухватила их је паника и самоубицу су стрпали у ћебе или на трагач и трком га пренели у болницу. Било им је, рекло би се, јако стало до тога да им остане жив или бар да са себе скину одговорност за његову смрт.

У БОЛНИЦИ шиљасти предмет је човеку одмах извађен и учињено је оно што се у тим оскудним условима могло учинити. После извршених лекарских интервенција, стављен је у постељу кад је већ ухватило јутро. Још се нису појављивали крупнији знаци тешке повреде и рањенику се могло учинити да ће преживети. И он је почео да удара главом о шипке кревета.

Шеф болнице доктор Никола Николић (који је на Голи оток приспео с петом групом августа педесете) тада је наредио болничарима да га држе и стално пазе.

"Пусти ме!", запомагао је самоубица. "Хоћу да умрем! Хоћу да умрем!"

Једног тренутка почео је да дрхти.

Јован Шеваљевић је пожелео да га некако утеши и рекао му је нешто у том смислу.

"О, плашим се", одговара овај. "Плашим се, плашим се."

"Чега се плашиш?" пита болничар.

"Плашим се да ћу преживети!", каже самоубица.

Негде ујутро из Центра или из бараке дотрчали су "самоуправни" функционери. То су можда били исти они људи који су га претходне ноћи мучили. Носили су неке хартије у рукама.

"Хоћемо", кажу, "да нам ово потпишеш."

"Шта је то?" пита самртник.

"То су", кажу, "твоја признања. Мораш да их потпишеш."

Он се болно насмеје.

"Шта да вам потпишем?", пита. "Па то су све саме лажи. То сам вам све измислио."

"Ти си то нама", објашњавају ови, "признао. И сад мораш да нам потпишеш записник."

"Дај", каже он.

И потписује им хартију.

Убрзо потом дрхтавица му се појачала и појавили су се грчеви. Пред подне је издахнуо.

Тада је Никола Николић наредио болничару Миломиру Поповићу да умрломе напише име и презиме на некој хартијици и да је стави у флашицу која ће, онако како се у голооточкој болници вероватно радило, бити гурнута у ћебе у којем се мртвац покопава. По томе ће се др Поповић и дуго година затим сећати имена овог човека.

ДРУГИ човек који је на сличан начин покушао себи да одузме живот био је управо новопазарски професор Божидар Карличић.

Он је једног тренутка педесет прве године, вероватно у бојкоту, приметио да из неке усправљене даске шиљком вири велик зарђао ексер. Осврнуо се око себе, погнуо се, затрчао и закуцао се теменом у њега.

И њему је лобања тиме, наравно, била пробушена, и њему је повређен мозак. Али на неки начин у болници су, привремено, успели да га одрже у животу.

Ипак, последице су биле врло тешке, а једна од њих била је и нарочита врста незаустављиве падавице, чији су напади постајали све чешћи и све опаснији. Четири године о повратку из логора, покосио га је баналан облик назеба који се претворио у запаљење плућа.

ОД ГОЛООТОЧАНИНА ДО АКАДЕМИКА

ЈЕДАН од наших најзначајнијих писаца чије су књиге "Кад су цветале тикве" и "Петријин венац" омиљено штиво генерација читалаца, академик и дисидент, рођен је 1930. у Ћуприји. У годинама превирања, када је једино лукавство и неизјашњавање о догађајима и односима могло штитити од прогона, Михаиловић је, још као гимназијалац, ухапшен "из политичких разлога" и о државном трошку превезен на Голи оток. Проглашен је кривим, јер је бранио друга ухапшеног зато што је на часу географије направио виц: "Кад се буде завршио наш петогодишњи план, југословенска тешка индустрија ће производити дрвене чешљеве."

МИХАИЛОВИЋЕВИ егзекутори су оставили писани траг да је осуђен на "15 месеци друштвено корисног рада", јер је "у својој непријатељској делатности поред осталог рада на линији ИБ, називао друга Тита америчким шпијуном и да је Тито распустио СКОЈ и да такође намерава да расформира омладински покрет у Југославији". Ово је, наводно, говорио пред једним учеником који није ибеовац.

ПРВИ рад, хумореску "Писмо" објављује у "Јежевом" календару. Негде 1966. склопио је и прву књигу, биле су то приче "Фреде, лаку ноћ", за коју је добио Октобарску награду града Београда. Две године касније издаје кратак роман "Кад су цветале тикве". Према мотивима овог романа, написао је драму која је у Југословенском драмском позоришту поставио Боро Драшковић.

(Драгана Матовић)