МИТА Миљковић је био министар просвете Србије четрдесет девете године, кад сам као један од двојице "најбољих матураната" ћупријске гимназије, заједно с великом групом свршених гимназијалаца из Србије, био на пријему у Министарству. Врло ретко се сретао, обично кад је у друштву заједничког пријатеља глумца Љубе Тадића, и то увек случајно, и сваки пут га, можда неделикатно али са симпатијама, подсећам на тај догађај. Сад му, уз Љубину претходну најаву, то напомињем и у посвети књиге коју му носим.

"Да", каже он, притискајући дланом корице и смешећи се очима. "Онда смо ишли на ручак на Калемегданској тераси." И додаје да је тада, уз још неке данас познате људе, као матурант из Крагујевца био и хумориста Влада Булатовића Виб.

ТОГА се ја не сећам, као што се и читаве те посете врло рђаво сећам. Чак сам годинама мислио да сам био на пријему код министра који се звао Милетић, све док ми он сам, уз добродушан осмех, једанпут није објаснио: "То сам био ја." Али од првог сусрета у нашем поновном упознавању допада ми се у његовом понашању нешто што ми се чини типично србијанским, иако знам да је пореклом из Врлике код Книна - нека смирена скромност, осмех у очима и на широком лицу с помало смешним брчићима, и некаква, рекао бих, сељачка, иако човек делује управо господствено, ширина, трпељивост и отвореност без икакве позе.

Мало касније, он ће ми рећи: "Знао сам да се хапси и мислио сам, нећу да ти кријем, да треба да се хапси" - није употребио заменицу вас - али мени то кад њега некако не смета.

Сад сам дошао да разјасним нешто друго. Недавно сам, у "Политици" и "Борби" од 4. јануара 1950, нашао чланке - на првој страни! - о посети двадесет пет свршених ђака новопазарске Учитељске школе Јосипу Брозу, с којима је било и неколико њихових наставника. Тада је започела трагедија професора те школе Боже Карличића, оца Дубравке Мићуновић и Кринке Анђелковић, са чијим сам породицама у Београду у пријатељству. Према новинама, том пријему присуствовао је и републички министар просвете Мита Миљковић.

СУРОВО КАЖЊЕНИ МЛАДИЋ

АУТОР овог фељтонског записа Драгослав Михаиловић, уместо мирног професорског и академског живота, одлучио је да буде ангажован и присутан у не баш безопасним водама истинске књижевности. Легитимисао се као човек који широм отворених очију посматра и слика стварност и без калкулација о цени коштања ствара и пише. Поштен однос према животу и јасно исказани ставови, одвели су га прво на Голи оток, а касније су му књиге забрањиване и био је изложен немилосрдном прогону.

После повратка са Отока, његова голгота се наставила. Сурово кажњен још као младић, а потом шиканиран и изопштен од стране комунистичког режима, дуго времена са факултетском дипломом радио је разне послове: као импресарио у циркусу, продавац јаја, уредник у часопису "Храна и исхрана", а због своје биографије често је добијао отказе.

Драгана Матовић

БОЖИДАР Карличић, рођен 1905. године у Сјеници, остао је без мајке још пре балканских ратова. Отац му се затим поново оженио, али је 1913. године током Другог балканског рата убијен од бугарске војске. Деца су наставила да живе с маћехом. Деветсто четрнаесте избио је светски рат и, када је после годину и по Србија окупирана, маћеха се, на ужас малог града, саживела с неким аустријским окупаторским војником. С њим је, још док је рат трајао, родила најпре дечака, а по завршетку ратних сукоба и девојчицу.

Са окупаторском војском 1918. из Сјенице је нестао и отац ове деце. Млада жена тада је дошла у опасност да је се мужевљева фамилија одрекне. Тринаестогодишњи Божа, међутим, који је памтио колико се она, упркос свему, бринула о породици, узео је у заштиту и није дозволио да јој се ишта деси. Оставши да живи у истој кући с њом, маћехиног сина је, кад је овај мало одрастао, дао на учење каменорезачког заната, а ћерку збринуо у некој фамилији изван Сјенице. Стараће се о њима и касније, као да им је старији брат, све док не изађу на животни пут.

БИСТАР и приљежан, Божа Карличић је у родном месту завршио основну школу и нижу гимназију, а онда, уз стипендију ратног сирочета, и учитељску школу у Скопљу. Потом, непрестано се усавршавајући, у Варшави дипломира на Институту за дефектологију, а у Београду на групи за педагогију Филозофског факултета. Последњих година пред други рат ради као наставник у школи за дефектну децу у Београду.

Други светски рат је као резервни југословенски официр провео у заробљеништву. Левичарских убеђења, активан је комунистички пропагатор и у заробљеничком логору, због чега је, по казни, променио више офлага. Вратио се у Београд, где му је живела породица са две мале ћерке, четрдесет пете године.

После рата, ради у Београду и Неготину, а од јануара 1949. је у свом родном крају, у Учитељској школи у Новом Пазару, која га је, као Санџаклију, позвала у стручну помоћ. Живећи напола у Београду а напола у Новом Пазару, разредни старешина Божа Карличић кроз годину дана изводи на матуру прву генерацију новопазарских учитељаца.

УЧЕНИЦИ тог разреда су бивши партизански борци који су донекле заостали у школовању, због чега су стекли право да већ после три године полажу виши течајни испит. Ватрени активисти, они истичу да једва чекају да стигну "на терен" заосталих санџачких села и да почну да васпитавају и обучавају децу.

Партија у том тренутку води неку кампању у просвети - њен организатор је Милован Ђилас - и жели да је обележи нечим спектакуларним. Одлучују се да Броз прими најуспешнији разред неке школе и избор пада на учитељце из Новог Пазара. У Београд путују матуранти Боже Карличића.

Тако, на самом почетку педесете године, шеф државе прима двадесет пет новопазарских ученика, који су углавном старији него редовни матуранти, директора и неколико професора. С њима је и министар просвете Србије Мита Миљковић.

Пријем тече у угодном расположењу. Дворски фотограф прави неколико фотографија на којима се виде раздрагана лица домаћина и посетилаца. Професора Боже Карличића, случајно или намерно, на фотографијама нема.

Кад дођу на ред, сви изражавају своја егзалтирана мишљења. Само Божа има да каже нешто критичко. Колико је породица сазнала, према речима ћерке Кринке, он је рекао "другу Титу" да деца у Новом Пазару живе у веома тешким условима, да немају оловке и свеске за учење, док на другој страни виде да се руководиоци одају слатком животу.

ПРОФЕСОРОВЕ речи су изазвале констернацију, али пријем се завршио мирно. Ђаци и наставници су се вратили у Нови Пазар.

Одмах по повратку у Нови Пазар, међутим, Божи Карличићу је организован бојкот. Двадесетак дана касније, "сами ученици" избацили су професора из школе.

Он се вратио породици у Београд. Јула те године био је ухапшен и, новембра педесете, кажњен на две године казнено-поправног рада и са шестом групом дотеран на Голи оток.

У породици се сматра да је на Отоку био два пута бојкотован "зато што није могао никога да удари". Некад овисок, леп човек, кући се вратио новембра педесет прве тешко болестан и потпуно измењена лика. Живео је још четири године и почетком педесет шесте, тек напунивши педесет прву, умро. Породици је изгледало да је пуштен само да не би скончао у логору.