ПРВИ јутарњи зраци прозеблог сунца обасјали су Касарну у коју је била смештена Јединица. Кроз нишавски цвркут птица, типичан за Нишавски округ, зачуше се први звуци трубе, која је свирала препознатљиве ноте традиционалне административне песме: “Устај радо, наша Владо”. Из Касарне се зачу звук групног зевања, преко кога се одједном проби јутарње промукао глас усамљеног певача... “Ко би рек`о чуда да се десе...”. Колективно зевање моментално се претворило у колективно “Доста, бре, више!”. Испред касарне, усамљени Официр ослушкивао је ове звуке буђења Јединице, потом је резигнирано одмахнуо руком и наставио да хода замишљено, ка писти за постројавање.

Труба се поново огласила. Нова мелодија означавала је време за јутарње постројавање: “Станимо у врсту сви, да порасте Џи Ди Пи”, мешала се снажна песма пристижућих са звуковима трубе, праћена ритмичним батом лакованих ципела и шуштањем шанираних одела. Јединица се постројила, од највишег ка најнижем, премда је то потрајало јер се није тачно знало да ли “највиши” подразумева највишег по предизборном рејтингу, највишег по висини положаја у странци, највишег по највишем броју контаката са страним амбасадама или највишег по сопственом мишљењу. Ствар је додатно закомпликовао закаснели долазак женских припадника јединице, а оне су па сматрале да у постројавање треба унети и критеријум родне равноправности. Жучну расправу и непрекидно гуркање око места у строју прекинуо је жустар глас Официра.

“Мирно!”

Јединица се примирила, постројивши се како је ко у том тренутку стајао.

“Војници, јунаци!” - заорио се глас Официра, који је стајао поред уредно наслаганог свежња новина и испред неуредно посложених војника. “Засада још увек имагинарни непријатељ се има разбити вашим силним јуришом, образ нашег мандата мора бити сачуван! Врховне команде из Брисела, Москве и Вашингтона избрисаће ускоро ову Јединицу из бројног стања, само се у овом тренутку не зна која ће то од наведених команди то прва учинити! То значи да ви немате више да се бринете за функције ваше, оне у једном тренутку неће више постојати! Врло лако то може да се деси већ после црногорских избора, а још лакше после наших председничких избора на пролеће!”

На ове вести строј се ускомешао. Повадили су се мобилни телефони и почели отказивати уговорени пројекти и послови, повлачити договорене мале и мало веће набавке, поништавати тендери и свеже потписани уговори.

“Али док се то не деси...” - смиривао је узбуђење својих подређених Официр, настављањем свог говора. “...ми ћемо и даље упорно вежбати. Данас ћемо имати ванредну здружено тактичку вежбу одржавања рејтинга у условима истраживања, потом ћемо испробати ново оружје за магнетско привлачење инвеститора и на крају ћемо извести редовни јуриш на вечерњи информативни програм телевизија. А дан почињемо, као и увек, јутарњим информисањем. Сада ћемо анализирати писање `Вечерњих новости`, ово им је јубиларни број! Свако нека узме свој примерак новине!”

Јединица је похрлила до свежња новина поред Официра. Неко је случајно отворио прво другу страну.

“Види, пишу о нама! На другој страни” - изговорио је један од читалаца. Потом се тишина наднела над пистом за постројавање. Официр је, заједно са читавом Јединицом, читао текст: све написано описивало је - од речи до речи прецизно - све што се тог јутра дешавало у Касарни и на писти око ње. Официр је, зачуђен и затечен колико и сви остали припадници Јединице, одлучио да пред својим потчињенима изнесе запажања о овој невероватној и скоро надреалној појави.

И као за инат, у том тренутку је у тексту на другој страни јубиларног броја “Вечерњих новости” нестало простора. Фалило је таман онолико колико је било потребно да читаоци прочитају оно што их у том тренутку највише занима.

Шта да се ради, наставиће се неки други пут.