ДРАГЕ читатељке и драги читаоци, добар дан.

Поздрав и Вама што по службеној дужности ово читате.

Обично се на овом месту, још од априла 2007. године, не срећемо директно. Иако се пише оно што се мисли, увек се то некако увије у речи неког или нечег трећег, зачини са пар дискутабилно хуморних фазона и тако двеста четрдесет један пут до сада. Али не и данас. Данас ћемо мало другачије. Данас пишем баш ја, баш вама.

За то другачије постоје два разлога. Један мање битан, па ћемо прво тај. Ове недеље се, уз дужно поштовање особама задуженим за светски и локално битне догађаје, ништа инспиративно није десило. Кад би се човек баш напео да пише, могло би се нешто написати о изградњи оног парчета ауто-пута које ће Ибарску магистралу чинити за нијансу мањим стратиштем од једног просечног светског рата. Да може да се одлучује о томе где треба да живе председник и премијер, ваљало би им доделити резиденције у Ужицу, па нек свако јутро иду колима на посао за Београд. И тако све док се не направи нека џада којом их није срамота ићи. Па ни нас неће бити срамота да гласамо.

Ал' не може се о томе ни много ни дуго, без обзира што се по новинама све у шеснаест мере неки центиметри, да извинете. Не може се много ни о, рецимо, томе да нека мудра системска ПР глава одскора непрекидно и свуда објављује новинске чланке о томе где се све може радити у иностранству и колико је то лепо. И ко ће сад да улази у то да ли се повећањем гастарбајтера прави простор за повећани прихват миграната, или се масовним трансфером у иностранство смањује тензија међу бирачима, или је ПР стратег само привремено подилканио... Да не дужимо са темицама које су могле да се натегну за овај текст - укључив и питања нових шефова опозиције, шетњи углавном ради свежег ваздуха у плућима политички освешћених, те радости коју осећамо што сад више зарађујемо но што трошимо и што само што нисмо почели да смањујемо јавни дуг - разумели смо се. Танка недеља за колумнистичке напоре. Могло би се можда нешто једва скрпити и импровизовати, а да није и оног другог разлога зашто је овај текст овакав какав је. А ево и тог другог разлога.

Дакле. Од јануара смо Мићко Љубичић и ја, потписник ових редова, писали заједно један, 'ајде тако да га назовемо, игроказ. За позоришне даске, уз дужно поштовање оних који се тим даскама баве и професионалније од нас. Шеснаест година је прошло откад смо то за "Индексово позориште" ономад радили, па к'о велимо 'ајде да проверимо да ли смо као "списатељни" тандем у том жанру зарђали. "Данас нам је дивно дно" је резултат те провере. Представа, сад у петак је била њена премијера у препуном Дому синдиката. А овај текст је, схватате сада, обична реклама за следеће представе: петог октобра Чачак (симболично, а случајно), седмог Панчево, шеснаестог Нови Сад, осамнаестог опет Београд, двадесет првог Ниш... Турнеја, ваља је рекламирати, што се управо и дешава...

Елем, у представи Мићко Љубичић игра седам ликова који су се, сваки из својих разлога, нашли на прослави рођендана једног таблоида. Таблоид се зове ДНО, а што је скраћеница од "Дневне Новине и Огласи". И то би било то, мада се - ради заголицавања радозналости - може додати и да је кроз сценарио "прошнирана" и једна ванредна конференција за штампу. Чисто да поменута прослава поменутог таблоида не буде усамљена. И чисто да радници домаћих и иностраних служби имају шта да реферишу надлежнима са представе... Е, да. Глуми још и Срђан Ивановић, режирао Петар Јовановић, продукција ГМР.

Да сумирамо: скоро два сата забаве и смеха, карте су у продаји, изволите на благајне, ако се има времена. Под условом да се сад нисте изнервирали што редовне двонедељне обавезе неко злоупотребљава у приватне рекламне сврхе, наочиглед запрепашћених уредника који не могу да дођу себи од оволиког безобразлука аутора. Јесте ово мало професионално дно, али сам макар довољно учтив да то, ево, и признајем. Дно је, дабоме, али је то и тема овог текста.

"Данас нам је дивно дно."

Па навратите.