АУТОРСТВО Меморандума САНУ најчешће је приписивано књижевнику Добрици Ћосићу. Са дистанце од три деценије основана је тврдња да овај текст није његово дело. Чињеница је, међутим, да је у њему приметно више теза које је седамдесетих и осамдесетих година заступао Ћосић и које су чиниле миље српских интелектуалних и опозиционих кругова. Меморандум САНУ производ је критичке мисли према тадашњем поретку и устројству Југославије, у чему је Ћосић имао запажену улогу.

Свако јавно помињање меморандумског текста у последњих 30 година било је нераскидиво повезанo и са Ћосићевим именом. Он је сматран најпре писцем, инспиратором, па најзад идеологом не само Меморандума, већ и читаве политике српског национализма. У корелацији површног и најчешће злонамерног схватања Меморандума као платформе Велике Србије, логично је да је Ћосић његов идејни творац и невидљива рука која је из сенке писала овај текст.

На овакав Ћосићев реноме и везу са текстом који је септембра 1986. године под велом тајне изашао из зграде Академије утицало је његово деловање са веома сличних позиција које су заузимали и писци Меморандума. То се пре свега односи на тезу о Србима као "победницима у рату, губитницима у миру", али и нужности промене Устава, косовском питању...

У КЊИЗИ "Меморандум САНУ - под ударима политике" из 2002. године академици Василије Крестић и Коста Михаиловић негирају већи Ћосићев утицај на писање овог акта и наводе да он као познати политички дисидент није био подобан да буде члан комисије која је добила мандат да га напише, како овај документ не би унапред дискредитовао у очима политичара, којима је и био намењен.

"Уплитање Добрице Ћосића као главног инспиратора и реализатора Меморандума једна је од великих неистина које су нашле места у медијима широм света. На ту неистину населе су и неке међународне организације, као што је то било са Конференцијом о ранијој Југославији. Три експерта ове Конференције посетила су САНУ децембра 1992. године интересујући се за удео Добрице Ћосића, у то време председника СР Југославије, у писању Меморандума. Истински су били изненађени када им је речено да он није био међу 16 чланова комисије и да за овај документ није приложио никакав текст", указују Крестић и Михаиловић.

Двојица академика напомињу и да је Ћосић дао свој допринос у идејама и сугестијама на три састанка Комисије, која га је саслушала са уважавањем, али би "било смело тврдити да су његове усмене дискусије имале већи утицај на садржину текста Меморандума".

"Приписивање Ћосићу да је стваралац или један од главних писаца овог текста јесте малициозно протурање неистина", тврде Крестић и Михаиловић.

Сам Ћосић у разговорима са новинарима у више наврата је негирао свој ангажман у писању документа САНУ. Његова улога у "случају Меморандум", према Ћосићевим и речима његових биографа и сабеседника, свела се на консултативне састанке у САНУ, где је позиван са још двојицом угледних академика - социологом Љубомиром Тадићем и правником Јованом Ђорђевићем.

ПУБЛИЦИСТИ Славољубу Ђукићу, који је од разговора са Добрицом 1989. објавио књигу "Човек у свом времену" писац је о својој улози у овом случају рекао:

"Залагао сам се да се Српска академија позабави општим стањем југословенског друштва и да се пред јавношћу појави са својим погледима. На последњим састанцима Комисије када је почела редакција нацрта меморандума, учествовао сам и ја", казао му је Ћосић.

Ђукић у својим биографским књигама "Човек у свом времену" и "Поглед из осињака" сматра да су се неке Ћосићеве идеје, раније изречене, нашле у Меморандуму, али да их он није формулисао. Реч је пре свега о деловима који се тичу положаја Србије и Југославије, који су били кључни за одијум власти. У одбрану Академије и њеног угледа од офанзиве државног и партијског врха укључио се и Добрица:

"Меморандум САНУ и његово објављивање представља кулминацију неразумног понашања српских политичара на челу са Иваном Стамболићем. То што се у јесен 1986. догодило са Академијом није се збило ниједној академији у свету. Само зато што смо дозволили дрскост да се позабавимо општим стањем друштва, на основу тог незавршеног документа, проглашени смо разбијачима Југославије, непријатељима социјализма, изазивачима братолубилачког рата, протагонистима националне мржње", сматрао је Ћосић.

МНОГЕ тезе из Меморандума САНУ Ћосић је разрађивао још шездесетих и седамдесетих година током свог дисидентског и опозиционог деловања. Једна од најважнијих је критика наступајуће конфедерализације Југославије, коју је, према белешкама Слободана Гавриловића, Ћосић уочио још 1968. године.

"Те године сам одлучио да на основу материјала који постоје о Косову нападнем југословенско политичко руководство за курс ка конфедерализацији Југославије", испричао је писац Гавриловићу

"Тај се курс осећао већ на Осмом конгресу децембра 1964. године. Уставом се републике претварају у државе, прихватају се коминтерновске и авнојевске границе. Пред нама се одвијало уставно-правно припремање сецесије и све оно што се после догодило. Смрћу Слободана Пенезића Крцуна и ликвидацијом Ранковића, који су били за федерализам Југославије, у Србији међу комунистима нема више отпора сепаратизму и националним економијама коју су заступали Словенци и Хрвати".

ХРВАТСКИ новинар и публициста Дарко Худелист у својој књизи "Београдски дневник - сусрети и разговори с Добрицом Ћосићем 2006-2011" подсећа да је идеологија Меморандума у много чему и Ћосићева, али и напомиње да је за финалну седницу редакције овог текста он написао амандмане на чак 16 страница, од чега је међу првим била сугестија да се део о положају српског народа нађе пре економске анализе.

Кључни разлог зашто се писац није активније укључио у писање Меморандума, према речима академика Михаила Марковића, јесте тај што "Добрица није волео колективне послове, у којима он не би водио главну реч". Сам Ћосић је наглашавао да је у то време он радио на једној верзији српског националног програма. На овом послу је сарађивао са најугледнијим словеначким опозиционарима, са којима се разишао 1985, али уз договор да се посебно направе словеначки и српски национални програм и да их заједно објаве. Афера око објављивања Меморандума и прашина која се око тога дигла учинила је да и Ћосић и његови сарадници обуставе свој посао.


СМИШЉЕНА КОМПРОМИТАЦИЈА

ЦИЉ подметања Добрице Ћосића као једног од главних писаца Меморандума савршено је јасан - указују у својој књизи "Меморандум САНУ - под ударима политике" академици Василије Крестић и Коста Михаиловић.

"Будући да су Меморандуму приписани сви националистички мотиви великосрпски, геноцидни и други квалификативи, тврдња да је председник Југославије творац таквог документа, срачуната је да компромитује и њега и државу на чијем је челу био, као што је пре тога то учињено са повезивањем Слободана Милошевића и Меморандума. Тиме је требало ослабити преговарачку позицију Југославије у моменту кад се сецесијом криза у Југославији искомпликовала".