ТЕКСТ који је објављен у јавности недовршен је, непотпун и не представља завршни текст Меморандума. Документ који би представљао став Академије морао би бити усвојен од стране њених органа - Председништва и Извршног одбора. Употреба радног текста и дискутовање о њему недопустиви су и немогући.

На овом ставу академици, предвођени председником Душаном Каназиром, поставили су своју линију одбране од жестоке кампање коју је против њих повео државни и партијски врх Србије и Југославије. Они су одбијали сваку анализу и коментарисање текста који се појавио у јавности, истичући да је реч о "непостојећем меморандуму", будући да је пред суд државе и јавности изашла само радна, нередигована и неауторизована верзија овог текста. Кључни проблем, по њиховом мишљењу, био је начин на који је текст изашао из Академије, као и мотиви да се то учини. Овај чин врх САНУ унисоно је називао "крађом", "отимачином" и "прљавим подметањем у циљу блаћења Академије".

Без обзира на то, притисак државе и партије се повећавао. План српског руководства, суоченог са притисцима других република и принуђеног да доказује своју правоверност, био је да врх Академије у старом комунистичком маниру принуди на "диференцијацију", посипање пепелом и враћање на прави догматски пут. Да би се то постигло, била је потребна снажна медијска пресија, као и раздор међу академицима. Већ првих дана, чинило се као да је замисао почела да се остварује.

Угледни академик, историчар Васо Чубриловић, у младости младобосанац и један од Сарајевских атентатора, у интервјуу НИН-у критиковао је своје колеге академике оптужујући их да користе науку као улазницу за политику.

"Научни радници Србије још с почетка века бавили су се политиком лично, а своје радове од иоле политичког значаја нису никад мешали са научним установама у којима су радили - Академијом и Универзитетом. Док су они умели да сачувају те врхунске научне арбитре од дневне политике, последњих година у Академији, код неких њених чланова, све више расте тежња да се укључе у сложене расправе о проблемима југословенске заједнице, и то превасходно на један не нарочито научни начин. Тај политикански манир, чак и интелигенције, за наше поднебље је евидентан још од периода укидања феудалних односа. Још увек га се нисмо ослободили", каже Чубриловић.

Како је навео, "по садржају, методологији, стилу и речнику, Меморандум, нажалост, више личи на политичку, а мање на научну критику".

"Његови аутори подлегли су више сећању него научном па и политичком резоновању", рекао је Чубриловић у интервју НИН-у.

Чубриловићев иступ није био изненадан и неочекиван. Врх Академије слутио је да ће се угледни историчар укључити у аферу. Очекивали су се и нови бочни удари, посебно од оних који ће у метежу који је настао препознати могућност за лични успон.

"Српски политичари и сами изложени притисцима неће нас узети у заштиту. Појавиће се и академици који ће започети диференцијацију изнутра. Можда ће у игру ускочити и Васа Чубриловић. Појавиће се и они који ће у овој афери видети шансу за евентуалне персоналне промене. Претпостављам да ће до њих доћи, то можемо очекивати", под датумом 2. октобар 1986. записано је у дневнику Дејана Медаковића, тадашњег генералног секретара САНУ.

Тензије су велике, у пола гласа већ се говори о санкцијама, гашењу Академије, па чак и о могућим хапшењима... Увидевши да се ситуација компликује и да афера Меморандум добија све шире замахе, академици почињу да заузимају резервне положаје. Поједини чланови Радне групе за писање бирају пасивни отпор и повлаче се у ћутање, које ће трајати дуги низ година. Са друге стране, врх САНУ уз помоћ више академика из круга "симиноваца" и "праксисоваца" збија редове и спроводи тиху кампању одбране. Све је више отпора Меморандуму и у самој Академији.

У критици садржаја Меморандума, или барем онога што се под тим именом појавило у штампи и на београдским улицама, неупоредиво оштрији био је академик Павле Савић. Он је био следећи. У интервјуу "Политици" јасно је поручио:

"То није наука, већ ратно профитерство!"

Академик је био посебно згрожен над односом писаца Меморандума према Авноју и његовим тековинама. Ово је у неку руку разумљиво јер је Савић био један од потпредседника овог тела, које је изродило другу Југославију.

"Постоје одређене сумњиве силе у Академији због којих сам у своје време више пута био у ситуацији да подносим оставку на место председника САНУ. Академија треба да се бави најсавременијим проблемима науке, а не да се користи у овакве политикантске сврхе. Ако једном превладају овакве снаге какве су дошле до изражаја поводом Меморандума, онда немаш могућности унутар Академије да их спречиш, сем физички да их елиминишеш", поручио је Савић са страница "Политике".

Кампањи против САНУ и академика, међутим, успротивио се Гојко Николиш, који ће због оваквог става и сам убрзо постати мета дискредитације. Он ће бити негативни јунак у новој медијско-политичко-полицијској афери, скуваној у државно-партијском врху. У скандалу који је изазван хумореском "Војко и Савле" , објављеном септембра 1987. у листу "Политика" лик овог академика послужио је као негатив подобном академику Павлу Савићу, доказаном у нападима на Меморандум и његове творце.

Николиш, некадашњи партизански генерал, познати лекар, шпански борац, осведочени комуниста уживао је велики углед у центрима одлучивања. Он ће се наћи међу првим југословенским интелектуалцима који ће се залагати за демократизацију друштва и за тражење начина за прелазак у вишестраначки систем.

Поводом Меморандума САНУ заузео је страну Академије бранећи став да се не може на тај начин говорити о једном украденом и недовршеном тексту и да се никоме не може ускратити право да размишља о будућности југословенског српског друштва.

Због оваквих ставова Николиш је убрзо етикетиран као националиста и без обзира на велики углед стављен на стуб срама.

Одговор режима убрзо је стигао. У сатиричном тексту чији су јунаци Војко и Савле, заправо Николиш и Савић, препознавао се наставак кампање власти против САНУ. У овој хуморески Николиш је готово отворено извргнут руглу као политички преварант, неуротичар у замци супруге Францускиње и страних служби.

ВОЈКО, САВЛЕ И УДБА

ПРАВИ аутор текста "Војко и Савле", који се сматра једном од најнеславнијих епизода "Политике", до данас није званично прозван, иако се зна да је те срамне редове исписао један осредњи књижевник, члан градских партијских форума. Помињани су тадашњи директор ове куће Живорад Миновић, Драгиша Павловић, па потпуно неосновано и писац Видосав Стевановић, али је инспиратор лоциран у кругу који су, поред Драгише Павловића чинили Иван Стамболић и Никола Љубичић. Посебну тежину овом случају дала је Државна безбедност, која је незнаном аутору отворила своја врата и доставила му информације којима је располагала. Овај случај обележио је крај осамдесетих година и био саставни део атмосфере која је Србијом владала у време Осме седнице. Случај "Војко и Савле" антиципирао је и мрачну улогу тајних служби у ондашњем режиму, који ће деведесетих година прошлог века доћи до пуног изражаја.