ПОШТОВАНИ сви претходни светски ратови: Први, Други и овај што му још нисмо дали број јербо се не дешава свуда у исто време, па мислимо да не треба...

Елем. Уз дужно поштовање вашим трајањима и постигнућима, дозволите да Вас обавестимо да нас ових дана и на овим просторима невиђено смарате. Поведени својом вечитом жељом да се деактивирате, ушуњали сте се поново у балканске изборне штабове, пи-ар тимове, обавештајне кругове и пратећу индустрију медијских и физичких меморабилија. Обузели сте својом традиционалном нервозом на сваког ионако нервозног - од незапосленог лумпенпролетаријата до потенцијално незапосленог лумпен-министра - па сте ову високу летњу температуру додатно повећали. И ево, лудимо на врућину, не стајемо.

И да се разумемо, ми знамо како то с тим настављањем Вас, поштовани ратови, уме да иде. Имамо у виду спремност разноразног света да се испод прашњавих барјака јуначи, а између пар јуначки попијених пића. Можемо чак и да разумемо којеког доконог спиритуалисту да самог себе схвати као посмртне менталне остатке давно умрлог војника који последњи пут јуриша на противничке положаје или стоји пред непријатељским стрељачким стројем. Ако треба, сродићемо се некако и са потребом да се сачува или повећа животни простор сопствене нације. Али и поред свог тог уложеног труда, поштовани ратови, нешто нам све теже иде да замишљамо како би то изгледао довршен посао који Ви нисте завршили ни `18. ни `45, а како сад ствари стоје ни 90 и неке. Али ако треба, ево да допринесемо.

Ако се будете наставили, дакле, то ће бити или део општег светског пичвајза или локализовани сукоб за потребе оних који још не би да ратују, али им је мило да на некој заморчади виде како им шљакају неупотребљена оружја. Што се тиче овог првог, шта да се ради, ваљда ће неко и да преостане на крају, ионако нас има пар милијарди више но што може да поднесе лед на поларним капама. А што се тиче овог другог, којег смо пре пар година добровољно изводили, дозволите да Вас подсетимо на неке важне чињенице.

Па ево, на пример: ми сви овде више немамо пара. Војске једва издржавамо, а плус имамо идеју и да је важније новац дати полицијама. Разумљиво, јер овде је унутрашњи непријатељ увек био третиран као далеко опаснији од спољног. Потом немамо новац ни за оружје: чак кад би га и на кредит узимали не би имали одакле да га враћамо. Ми смо своје финансије за ратове, да Вам преведемо, сместили у стране компаније и рачуне у оф-шор зонама. А одатле нико никад рат није плаћао. Нити ће.

Ако би вас утешило макар то да наши ратници једни на друге наваљују с копљима и мачевима, ни ту вести нису много охрабрујуће. Немамо ратника. Војно способни мушкарци су већином на раду у иностранству, а они који нису убрзано уче немачки и шведски језик. Они преостали, наоружанији, међусобно се убрзано истребљују у сачекушима, па ни ту нема вајде. Можемо евентуално да понудимо оне мало примитивније ратоборно расположене даме, али и оне су заузете: или се отимају за неожењене фудбалере или певају гастарбајтерима или наступају у ријалитијима. У понуди су нам, дакле, остали углавном пензионери, који су ових дана таман и агресивнији, јербо је и она једина преостала недељна шницла сваког дана све скупља. Тако да ни припадници старије популације неће још дуго бити расположиви - вегетаријанска исхрана одувек слабо утиче на војнички елан. Ми, дакле, од војски имамо само оне партијске. А оне увек ратују само око места за плакате, а никада за границе и будућа поколења.

Тако да ето. Жао нам је што се на нашим просторима неће одлучити коначна судбина аустроугарске монархије, германске супремације, словенског уједињења, османског повратка, англосаксонске доминације или било чега другог до чега Вам је, поштовани ратови, вековима стало. Што смо гинули, гинули смо, што смо се клали, клали смо се. Сад су само џепови шупљи, па се због тога мисли да се има и оно што је за рат одувек било неопходно. А нема се. Него се мало јуначи на празно, зарад Томпсонових или нечијих других љубитеља. Има још бољи назив за то, а ако Вас баш занима који, погледајте наслов текста.

Ајде, па видимо се, првом следећом приликом.