СРБИЈА је у 19. веку често идеализована као симбол борбе за слободу, па су у ратовима за њено ослобођење учествовали многи страни добровољци, идеалисти који су за собом остављали страсне путописе. Такав је био и Ђузепе Барбанти, један од италијанских гарибалдинаца, који је 1876. ратовао против Турака за слободу Србије.

- Нема Србина слуге. Све слуге су странци: Грци, Румуни, Бугари, Немци, Цинцари и Хрвати. Србин ће и мучно живети, али не може да се потчини вези слепе покорности и такозваним понижавајућим занимањима. Да човек остане здрав, требало би да буде строго умерен, као овај свет. Моје срце јеца и тужи што морам да напустим овај добри и красни свет - сетно је написао Барбанти у свом дневнику.

СРБИ су се допадали и ратничким Прусима који су стварали немачку нацију. Млади официр Ото Дубислав фон Пирх обишао је Србију 1829. и оставио детаљан извештај о земљи и њеним становницима који су га фасцинирали једноставношћу и невероватном радозналошћу да чују новости из далеког света:

- Весело расположење не напушта Србина готово никад. Свуда се изражава наклоност ка дружењу и гостољубивости. Србин има, уопште говорећи, много смисла за учтивост и пристојност.

Пирх је описао конак кнеза Милоша као државни штаб, где као чланови домаћинства живе и раде најобразованији млади Срби тог доба, државна елита предвођена Димитријем Давидовићем, потпуно посвећена стварању модерне Србије.

- Налазимо овде способност, припрему за образовање, за законски поредак, што све има да послужи као пример и као подршка околним покрајинама. У томе лежи значај Србије - закључује Пирх.

АЛФОНС де Ламартин, француски академик, путник,књижевник, дипломата и политичар, у књизи "Пут на исток", у делу "Белешке о Србији", обавестио је Европу о најужаснијем споменику света, Ћеле-кули код Ниша.

- Подигавши очи на споменик у чијем сам хладу био, видех да су његови зидови, за које ми се учинило да су од мрамора или од белог камена, начињени од правилних слојева људских лобања. Те лобање и та човечја лица, огуљена и побелела од кише и сунца, може бити од петнаест до двадесет хиљада, облепљена с мало малтера, образовали су потпуни славолук који ме је заклањао од сунца. Лак и свеж поветарац дувао је с планина, и продирући у многобројне шупљине глава, лица и лобања, изазивао у њима жалостиво и тужно звиждање. Више турских коњаника који су дошли из Ниша да ме допрате у варош, рекоше ми да су то главе 15.000 Срба које је поубијао паша у последњем српском устанку. Ја поздравих оком и срцем остатке тих јуначких људи, чије су одсечене главе постале камен темељац њихове отаџбине. Србија у коју ћемо да ступимо сада је слободна, и песма слободе и славе одјекивала је у кули Срба који су умирали за своју земљу. Ускоро ће и Ниш бити њихов. Нека сачувају овај споменик: он ће научити њихову децу о томе шта вреди независност једног народа, показујући им по коју су је цену њихови очеви откупили - записао је дирнути Ламартин.

ПОСТАЛО је очигледно да је Србија кренула путем коначног ослобођења, Европа се страсно посветила истраживању Срба. Запад није много знао о народу који је вековима живео на ратној граници хришћанства и ислама, чувајући идентитет без ичије подршке. Европљани су тад открили да је "света књига" српске националне историје и државне идеје преношена усмено у облику епских песама. Научници и песници тог доба прочавали су их и поредили са Илијадом, а путописци су их наводили као моћно мотивацино средство у борби, јер су их гуслари певали у устаничким шанчевима.

- Између свих садашњих Словена, Срби имају најчистије и најблагогласније наречје. Њихово народно стваралаштво по свом обиљу и одмерености - по мом мишљењу - премашује све што ми је у тој врсти познато - записао је 1823. Јакоб Грим.

ГЕТЕ је о Србима говорио: "Народ који пева, мисли и дела као српски, не заслужује да носи име подјармљеног народа."

Велики немачки песник је још у детињству чуо за Србе у кући свог рођака Јохана Готфрида фон Хердера, филозофа, историчара, преводиоца и песника, који је 1778, као први, у светску књиженост увео српске народне песме, много пре Вука.Педесет година касније, његов син Сигмунд, тада најбољи геолог Европе, истраживао је минерално и рудно благо Србије и указао на светлу будућност коју јој може донети то природно богатство. Изузетни путопис барона Сигмунда фон Хердера, који је 1835. прокрстарио целом Србијом, на српски језик је преведен тек после 180 година. Велики геолог детаљно описује планине и рудна налазишта, указује на то да је Бор европска ризница бакра, а с посебним дивљењем описује гуслара на вашару у Неготину:

- Пришао сам и видео слепог човека око кога је стајала или седела гомила људи. Он је гуслао и певао неку историјску народну песму, док су остали пажљиво слушали. И овај инструмент и песме су једноставни, али пријатни, и подсећају на песме Хомера и Осијана чији су се обичаји задржали у забаченим планинама Србије. Нека се одрже што дуже.

ВЕЛИКИ пољски песник Адам Мицкијевич је 1841. на предавању у Лозани рекао: "Тај народ ће и даље живети затворен у своју прошлост, не предосећајући чак ни то да ће једног дана постати највећи књижевни понос Словена." Следеће године објављен је путопис Ханса Кристијана Андерсена "Песников базар" у коме је бајкописац читава поглавља посветио Србији.

- Србин воли своје дрвеће као што Швајцарац воли своје планине и као што Данац воли море. Народни прваци састају се једном годишње са кнезом Милошем под лиснатим засторима. Дрвеће шири своје гране над судницом. Млада и младожења играју под дрветом. Кao џин, дрво стоји на бојном пољу и бори се против свих српских непријатеља, зелени, лиснати застор грана пружа се изнад деце која трчкарају. Ова шумовита земља је зелена грана живота на већ иструлелом османлијском стаблу и држи се још само танким жилицама за њега. Гране су пустиле ново корење, и ако им буде било дозвољено, рашће смело као један од првих краљевских цветова Европе - надахнуто је писао Андерсен.

ИТАЛИЈАНСКИ научник Никола Томазео је 1842, у предговору збирке српских епских песама, нагласио да их је спевао религиозан, једноставан, храбар и искрен народ.

- Србин је истрајан у пословима које предузме и у обичајима. Обећања су му кратка, али света. Издаја му је одвратна. Веру држе и према непријатељима. Странца никад не варају због користи. Србин је великодушан са својом имовином. Испод части му је да проси. Једе много али једноставно, једноставан је у сваком погледу, али није лукав. Србин не трпи неједнакости које почивају на охолости и частољубљу.

ПАТРИОТИЗАМ САЗДАН ОД СТРПЉЕНА

БАРТОЛОМЕО Куниберт, који је једно време живео у Србији као лекар кнеза Милоша, написао је књигу успомена која је постала бестселер у Европи жељној херојских прича.

- Српски патриотизам је саздан од стрпљења и постојаности. Србин има сасвим прав карактер, он је потпуно флегматичан, и крајње послушан према оним који њим владају, ако они умеју да га лепо третирају. Али ако они хоће да га уплаше или претњама натерају на попуштање, он се лако узруја и пружа најтврдоглавији отпор. Историја српских устанака даје доказе истине за оно што сам тврдио!