НА РЕЛАЦИЈИ државни врх Србије и “Сартидови” партнери из Банке Аустрије ствари су се максимално узбуркале. Уље на већ разбукталу ватру долила је одлука Вишег трговинског суда, крајем јула 2002. године који је извршним решењем делегирао Трговински суд у Београду за поступак стечаја над “Сартидом” и тиме одузео предмет Трговинском суду у Пожаревцу?! Да би већ 30. јула био отворен стечајни поступак над “Сартидом”. У таквој ситуацији, Банци Аустрији није преостало ништа друго него да Трговинском суду у Београду пријави потраживања у износу од 108 милиона УС долара плус камате! То се догодило 4. октобра исте године.

Крајем октобра представници Банке Аустрије и West LB пишу стечајном управнику нудећи помоћ и траже податке о производњи, трошковима, цени, обавезама... Међутим, стечајни управник одговара да су тражени подаци пословна тајна и да без претходне сагласности не могу да траже информације. Ово уљудно пословно упозорење изгледа да ником ништа није значило. Почетком новембра потписује се уговор о пословно-техничкој сарадњи “УСС Кошице” и “Сартида”, по коме УСС добија право да управља “Сартидом” у наредних пет година, без обзира на то што су тиме прекршили Закон о принудном поравнању, стечају и ликвидацији! Овај податак нам говори да су појединци били изнад закона у Србији.

СТЕЧАЈНО веће три дана касније усваја предлог стечајног управника и одобрава овај уговор са Американцима, наравно, уз најгрубље кршење закона. Неколико дана касније отвара се и стечај над “Сартид Старом железаром” и “Сартид белим лимовима”. У причу о продаји “Сартида” улази Економски институт Данка Ђунића! Институт стиже на крају, да жртву прогласи коначно мртвом. Достављају процену вредности капитала “Сартида” а. д. од 57,6 милиона долара, применом преносне методе, иако је у стечајном поступку од значаја једино ликвидациона вредност имовине, што је у овом случају зантно више. Немогуће је да Ђунић и његова екипа са института то нису знали.

Банка Аустрија дефинитивно схвата да ће у овом послу бити дебело изиграна, па зато под хитно тражи од стечајног управника садржај уговора са УСС и датум одржавања првог рочишта стечаја “Сартида”. Он им одговара да немају разлога за бригу и да је рочиште заказано за 25. децембар 2002. године, јер овим уговором желе да заштите и имовину дужника и обезбеде успешно намирење поверилаца?!

РЕДОСЛЕД догађаја, међутим, паказаће да је Банка Аустрија изиграна. Писмени отправак са судском одлуком о потраживањима поверилаца упућен је повериоцима око пет месеци касније, када је дужник већ продат. У цео овај процес били су укључени и највиши државни званичници.

Банка Аустрија подноси Трговинском суду тужбу 31. 12. 2002. године за утврђивање потраживања јер је стечајни управник на рочишту од 25. децембра оспорио потраживања Конзорцијума банака?! А 8. јануара 2003. године Конзорцијум банака шаље оштро и нимало љубазно писмо премијеру Зорану Ђинђићу, његовом шефу кабинета Немањи Колесару и министру за приватизацију Александру Влаховићу. Конзорцијум банака оштро протестује што стечајни управник “Сартида” не признаје дуг према њима. Упозорили су премијера Ђинђића на његове писмене обавезе које је изнео у писму из маја 2001. године. Недвосмислено су се изјаснили да ће тражити и да се српски премијер појави на суду. Зорана Ђинђића и његове сараднике, у овом писму, Банка Аустрија упозорава још једном да се цео поступак око “Сартида” води супротно одредбама закона у Србији. Отворено у овом допису обавештавају кабинет премијера да ће се обратити владама Аустрије и Немачке, као и да ће покренути тужбу против Владе Србије због кршења преузетих обавеза!

Колесар,Влаховић,Ђинђић

УПОЗОРЕЊЕ Конзорцијума банака није ни за длаку померило људе из врха државе у њиховом науму да за багателу “Сартид” препусте Американцима. Већ 23. и 24 јануара Влада Србије доноси закључке којима се обавезује да прихвата споразум “УСС Кошице” са “Сартидом” и да преузме на себе сва потраживања проистекла из ранијег пословања “Сартида”. У једном од закључака Владе стоји и обавеза да ако највиши орган наше извршне власти не буде извршавао обавезе, да ће обештетити “УСС Кошице”.

Републички секретаријат за законодавство није имао примедаба на споразум и дао је сагласност. Влада Србије ни једном једином речју није споменула “ЛНМ Холдинг”, другог кандидата за куповину “Сартида”.

Крајем фебруара Душан Марчићев, председник стечајног већа, обавештава министра Александра Влаховића о поднесцима поверилаца. О томе је детаљно обавештен и шеф кабинета премијера Ђинђића Немања Колесар.

ЛНМ ХОЛДИНГ” ПРОТЕСТУЈЕ

ТАЧНО 10. марта 2003. године “ЛНМ Холдинг” упућује писмо стечајном управнику у коме наводи да су друга по величини у свету компанија произвођача челика са годишњим приходом од више од 10 милијарди долара. Указују на штетност, неисправност и правну неваљаност уговора о пословно-техничкој сарадњи и незаконитом фаворизовању “УСС Кошице” у приватизацији “Сартида”! Исто писмо шаљу и министру Горану Питићу, који га одмах прослеђује Александру Влаховићу, али тек после продаје “Сартида”.