ПОСЛЕ распада прве изборне коалиције у Србији, следећи избори, 1888. године, према резлтатима личили су на једнопартијске: у Скупштину, осим радикала, није ушао ни један једини посланик.

Али, прва радикалска влада генерала Саве Грујића пала је после четири месеца - након сукоба са краљем Миланом око закона о локалној самоуправи, генерал подноси оставку. У младим данима Грујић је био следбеник Светозара Марковића и тај закон био је "дуг" многих радикала социјалистичкој младости.

Србија је, за кратко, била сита "партизанства" и партијских борби. Краљ Милан издао је декларацију која је почињала речима: "Србијо, нек у теби умукну сви гласови раздора..."

Међутим, следећи избори, који се тад организују, бивају поништени пре него су до краја обављени. Командант изборне параде је био Никола Христић, председник либералне владе.

ПОНОВЉЕНЕ изборе контролишу мешовити страначки комесари. Донесен је нови Устав, у чијем стварању су учествовале све странке, а Скупштина га је усвојила у целини, "од корица до корица". Готово изненада краљ Милан је абдицирао, а власт у име малолетног Александра обављало је Намесништво: Ристић - Протић - Белимарковић. Радикали поново добијају изборе, следи још једна Грујићева влада... И 11. фебруара 1891. Никола Пашић постаје први пут председник владе.

Када је умро генерал Коста Протић, долази до намесничке кризе. Пашић подноси оставку због сукоба са Јованом Ристићем око избора Протићевог наследника. Намесници су састав нове владе поверили либералу Јовану Авакумовићу, иако је његова странка, насупрот 117 радикала, имала само 15 посланика.

СЛЕДЕЋИ избори расписују се за фебруар 1893. године. Либерална странка, под вођством Авакумовића и Стојана Рибарца, преузима методе Народне радикалне странке, па су почињу да агитују по народу. Служе се разним демагошким обећањима, па чак траже смањење плата министара и саветника.Министар унутрашњих дела Стојан Рибарац показао се као врло вешт политичар. Главни удар против радикала усмерио је на учитеље.

Уочи избора, усред зиме, премештено је 774 учитеља с једног на други крај Србије. Неки су премештани и по више пута! Рибарац је проценио како су учитељи главна снага и главни агитатори Радикалне странке. Те школске године није могло бити спроведено оцењивање ђака!

У СКЛОПУ припрема терена да се на изборима одузме скупштина радикалима, либерали су кренули - на општине.

Постојао је закон по коме су бирачи могли у свако доба да изгласају неповерење општинској управи. И либерали су то користили. Осим законских, била су дозвољена и друга средства. На пример, полиција утврди неку проневеру или неку незаконитост у раду општине, па је једноставно - смени. Уведе "принудну управу". У општине у којима су радикали имали јака упоришта, влада је слала чете војника. До Божића,та радикалско-либерална борба око општина водила се притуљено, иако су радикали у својим новинама вапили: "Браћо, не дајте општине!"

СРБИЈОМ је поново кренуо талас буне. Пред општинама широм земље скупљале су се масе људи, који су демонстрирали, викали и претили. Тамо где је полиција била вешта, успевало јој је да стиша те мале, локалне побуне. Али тамо где су жандарми били збуњени и уплашени, ствар се преувеличавала, и у паници, полиција је тражила помоћ војске, чији долазак на сељаке "има добар утисак". Чете војника, уз команду "нож на пушку", марширале су у селима где су најгласније бунџије хватали, везивали их и спроводили у апсане.

Атмосфера је била "затегнута као кишобран", претње да ће локални сукоби, како би се данас рекло - ескалирати, висила је у ваздуху.У једном драгачевском селу народ је "ухапсио среског начелника, па је морала доћи војска да га ослободи". А 20. фебруара, у селу Горачићу, просута је крв. Радикалској управи је изгласано неповерење, али радикали нису хтели да предају дужност новој управи. Око општинске суднице сељаци су се улогорили с моткама и секирама, и нису препуштали зграду новој управи, која је морала да бивакује у оближњој кафани.

ОКРУЖНИ начелник из Чачка покушао је некако да растури тај логор пред општином, али га је народ отерао псовкама и грдњама. Сутрадан, у Горачићу, појавиле су се две чете. Народ није хтео да се разиђе на командиров позив, и пала је наредба за употребу ватре.

Војска је пуцала на народ! Погинуло је 18 сељака, седам је било рањено, а у апсу је, због побуне, заглавило 70 домаћина.

На дан скупштинских избора либерали су употребили последње средство против "налета радикалаца на биралишта". У већим радикалским упориштима, на улицама се појавила војска - груба демонстрација силе на биралиштима била је последња опомена народу да се узме у памет, јер се влада не шали. Оружјем ће бранити власт.

Ствар је толико замућена - поништавањем неких избора, разним формалностима око записника, полицијским одузимањем изборних аката од изборног одбора на Руднику, поништавањем мандата из пиротског округа због чистих формалности - да је и данас немогуће утврдити како су либерали имали већину мандата кад је за њих гласао само 91.831 бирач, а за радикале 130.316!

ТАДА на политичку сцену Србије ступа седамнаестогодишњи Александар Обреновић, звани Сашењка.

Стидљивог и несигурног, описали су га како муцајући прилази девојкама на дворским баловима са џеповима пуних бомбона, али то несигурно и усамљено дете биће врло хладнокрван владар, ћутљив, лукав и вероломан, који ће своју судбину запечатити оног тренутка кад на бал у Конаку буде ушао са дворском дамом своје мајке, Драгом Машин.

Првог априла 1893. краљ Александар Обреновић, коме је до пунолетства остало још годину дана, позвао је министре и намеснике на вечеру и уз послужена посна јела саопштио да је војска заузела град и да изволе потписати оставке, јер он преузима власт. Прогласио је себе за пунолетног и ставио себи круну на главу. Уместо либералне владе Јована Авакумовића, краљ је поставио кабинет свог васпитача Лазара Докића, који је био радикал.

БИСЕР парламентарног живота у Срба, у то време, није било чак ни то што је једна влада, по свом паду (кабинет либерала Јована Авакумовића) читава стављена пред суд, него нешто чиме су Срби обогатили Риплијеву збирку невероватних ствари - краљ ће у поноћ поништити Устав, па ће, по старом Уставу, донети неколико закона политичке природе, а пред зору, вратити на снагу Устав. Али, насиље у политици није резервисано само за краљеве. Тих година, једна појава је из епских десетераца прешла у политику - хајдуци.

Године 1897. одиграо се, пред судом у Чачку, процес шесторици хајдука, а на оптуженичкој клупи, поред те хајдучке дружине арамбаше Милана Бркића, нашло се 95 јатака, а био је оптужен и Ранко Тајсић, један од радикалских првака драгачевског краја, дугогодишњи опозиционар, народни посланик и бунџија, човек који, кад приступи суду, на питање да ли је осуђиван, одговори:

- Нисам никад, осим за велеиздају!

Јер, Србија је велика тајна!


НЕМА ЛЕКА ЗА ЉУБАВ

Када "црнорукци" буду измасакрирали Александра и Драгу, на ноћном сточићу, поред кревета, био је примерак Стендалове "Љубави" са краљевом руком подвученом реченицом: "Готово је немогуће наћи лек за љубав." Али, кад се изузме та прича о несрећно заљубљеном краљу, његова владавина биће један од најкомпликованијих периода новије политичке историје. Да само поменемо формирања и рушења влада - радикалских, неутралних, радикалско-неутралних, либералских, чиновничких...