КАДА су од кнеза Михаила Обреновића, првог нашег европејски образованог владара - који већ један век и неколико деценија јаше бронзаног коња на најпознатијем београдском тргу, и који је донедавно био на мети демонстраната, навијача, школских екскурзија и којекаквих беспосличара који су му се пели на главу, као што су му се пели и за живота њихови преци - тражили више западњачког парламентаризма, изнео им је један акт тадашње скупштине, и на њему "крст до крста".

- Докле год ни посланици не умеју свог имена написати, дотле се, богами, ви младићи узалуд журите да прокламујете велике слободе!

Књаз је био поборник "просвећеног апсолутизма" и волео је да говори како он лично, у Србији познаје све образоване људе - јер их је било десет, највише дванаест!

- А установе једне земље не праве се за дванаест људи, него се морају подешавати према општем нивоу народа - објашњавао је младим либералима. - А дати парламентаризам, само да би Милован Јанковић могао држати парламентарне беседе, било би неозбиљно!

КЊАЗА убише, у Коштуњаку, маја 1868. Привремено намесништво заказало је Народну скупштину за избор новог књаза, пошто Михаило није имао наследнике. Али кад су тако озбиљне одлуке у питању, Скупштина обично буде само декор. Министар војни Миливоје Петровић, који је самог себе, по селу из кога је потицао, назвао Блазнавац, једноставно је заклео војску на верност Милану Обреновићу, унуку господара Јеврема, рођеном брату Милоша Великог. Скупштина, која се састала крај Милошевог конака, у Топчидеру, могла је само да аминује одлуку донету већом силом од силе гласа, силом оружја, и кнез Милан, доцније назван краљ Миланче, ступи на престо у 14. години. До пунолетства кнежевску власт обављало је Намесништво (Миливој Блазнавац, Јован Ристић и Јован Гавриловић), састављено од "младића" с којима се убијени Михаило прегањао око "западњачког парламентаризма".

ГОДИНУ касније, у Крагујевцу, 19. јуна 1869, проглашен је нови устав, и то је био први правни документ који су усвојили српски суверени органи власти и којем није било потребно да га призна Османско царство.

Овим уставом успостављен је представнички систем, усвојено је начело поделе власти, и призната су основна лична и политичка права грађана. Први пут у српској историји одређено је опште право гласа за сваког Србина "који је пунолетан и плаћа данак". Скупштина се бирала сваке три године, а касније донет изборни закон био је више него прецизан: избори почињу у осам ујутру; кад се првих двадесет бирача искупи, изабраће "између себе" чланове бирачког одбора; сваки бирач ће "јавно казати" кога хоће за посланика; бирање ће се вршити "непрестано до заласка сунца"; бирачки одбор ће затим "сашити све табаке редом", а "на једном празном листу забележиће се колико је који гласова добио". Било је одређено да "за посланике народне не могу бити бирани чиновници, као ни пензионери, или они који примају издржавање из државне касе", а ни војници "било ког чина".

ДОБАР закон, "један од најнапреднијих изборних система у свету", али... живот је живот. Главни изборни фактор, у та давна времена, била је - полиција. Први избори "по новом правилу" организовани су 6. августа 1871. године.

Како је то заиста изгледало "на терену", описује чувени историчар Слободан Јовановић:

"Избори у срезовима су зависили од полиције. Повереници који су у срезовима бирали посланике долазили су са својим кметовима у оно место које би срески начелник, тзв. капетан, одредио. Кметови су се одмах јављали капетану и питали за кога да гласају. Народ је још поштовао власт - и држао да треба бирати онога ко ће бити по вољи капетану; ко буде по вољи капетану, тај ће, мислили су сељаци, бити по вољи и кнезу."

У селима, где је народ "још поштовао власт", није било проблема, али у варошима, "власт се није устручавала од насиља, па ни од каишарлука", пише Слободан Јовановић. "У Смедереву, једна полупијана руља, наоружана батинама, крстарила је по вароши и насртала на оне који су гласали за кандидата опозиције: то су били прави сопадзијски избори", пише даље Слободана Јовановића.

НА ИЗБОРИМА у Београду 1871, кандидат опозиције Аћим Чумић - по коме се назива некад ћораво сокаче у центру Београда познато само по бифеу "Мандарина", а данас по тржном центру - умало да добије у првом кругу, али је полиција била ефикасна: ангажовали су "резервне бирачке трупе" и, како је забележио Јовановић, "надгласан је палилулцима и ноћним чуварима које је полиција, као своје резервне трупе, бацила у последњем часу на биралиште. Осим тога, гласови који су падали на Аћима Чумића бележени су погрешно, као да су пали на Јована Аћимовића, једног београдског трговца који је био владин присталица".

Да се данашњи становници Палилуле не би почем осећали кривим, Јовановићев израз "палилулац" пише се малим словима јер означава човека запосленог у тадашњој јавној расвети, који је ноћу палио а зором гасио градске фењере.

БЕОГРАД није издржао притисак, али је у Јагодини, ипак, прошао кандидат опозиције. Наређено је друго гласање. У другом кругу, владин кандидат победио је "захваљујући пандурским, чиновничким и сургуџијским гласовима".

"У срезовима, влада је преко капетана наређивала ко ће бити изабран; у варошима, она је силом власти спречавала избор опозиционара..." - закључак је Слободана Јовановића о изборима из 1871. године.

Према Тројичком уставу из 1869, избори су се имали одржавати сваке треће године. Три године биле су довољне да Аћим Чумић, београдски професор права и адвокат, пређе политички пут од најгласнијег српског опозиционара до - министра унутрашњих дела.

На изборима 1871. власти су, на једвите јаде, чистом "намештаљком", спречиле Чумића да постане посланик. А већ изборе 1874. "намештаће" - Аћим Чумић.

КАНДИДАТ београдске опозиције Аћим Чумић важио је за љутог противника Намесништва. Био је правник, школован у Паризу, и професор Велике школе, врстан познавалац кривичног права и даровит, темпераментан говорник - прави народни трибун и сељачки демагог. Београд га је бирао за кмета, тј. градоначелника, што се сматрало отвореним отпором престонице према власти, а као кмет, био је "полицијски смењен", па се кандидовао за посланика. Као пропали кмет и пропали посланик, Чумић је отворио адвокатску канцеларију у Београду.

"У бунтовној Шумадији", по писању једног његовог савременика, "његова популарност је толика да сељак кад псује вола, псује га Чумићем". Ударао је по власти, све док није ушао у власт! Чумић је био министар полиције од 1873. до 1875, а председник владе од 1874. до 1875. године.

Јер, Србија је велика тајна!

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ ПРЕЋУТАЛЕ УСТАВ

УСТАВОМ који је донет 1869. године на скупштини у Крагујевцу, започео је прави парламентарни живот у Србији, јер су народне скупштине све до тог устава имале саборни карактер.

Међутим, о одлукама у Крагујевцу у београдској штампи - није било ни словца.

Али, у "Панчевацу", који је излазио с оне стране тадашње границе, пише: "Наше новине говоре о Шпанији, Бразилији, о Јапану и Хиндостану - извјешћа од свуда, саветовања на све стране - само ништа из Крагујевца."