ЈЕДАН од најбруталнијих терористичких напада на тлу Југославије било је постављање бомбе у биоскоп "20. октобар" у центру Београда 13. јула 1968. године. Девет и по година касније Миљенко Хркач стрељан је у Централном затвору у Београду, по пресуди Окружног суда у Београду због овог суманутог чина у коме је погинула једна, а тешко повређено 85 особа. Вест о стрељању никад није објављена у штампи.

Иза злочиначког напада у коме је погинуо Сава Чучуревић, а најтеже повреде задобила студенткиња Магдалена Новаковић, која је остала без обе ноге, стајала је усташка организација "Хрватско револуционарно братство". Материјална штета процењена је на 116.630 тадашњих динара. У другој диверзији, 25. септембра исте године, на железничкој станици у Београду, такође је више људи повређено. И овај злочин је починио Хркач, члан овог усташког братства.

ХРКАЧ, тесар из села Мокрог крај Лиштице, краја у Херцеговини познатог по национализму, имао је само 20 година кад је 1968. преко познаника Анте Пенавића ступио у контакт са емигрантима из Немачке. Утврђено је да је у Штутгарту завршио специјални курс за диверзанте.

Бројна и организационо јака хрватска емиграција у то време формирала је терористичке групе чији је циљ био рушење поретка у СФРЈ. Током суђења за злочине у биоскопу и на железничкој станици, утврђено је да су тог лета 1968. у ровити Београд, где су се тек завршили студентски протести, преко Марибора из Штутгарта стигле усташе Хркач и Пенавић. План је био да се изазове нови хаос и нереди. Са собом су донели експлозив са сатним механизмом.

НА ДАН планираног напада на биоскоп, у парку прекопута хотела "Москва" повезали су експлозив са батеријама и механизмом за паљење. Хркач је купио карту за представу у 20 сати и ушао у салу. На програму је био филм "Рисифи у Панами". Бомбу, пуњену челичним гелерима, поставио је између наслона и седишта број 6 у 16. реду. На средини пројекције, после 45 минута, напустио је салу. Петнаестак минута касније, у 21.05, одјекнула је експлозија. Чули су се врисци и јауци преживелих, крв је текла биоскопском салом...

Југословенске службе безбедности биле су у шоку и затечене. Нико није очекивао овакав масакр. Медији су данима извештавали о терористичком акту. О нападачима се само нагађало. Недеље су пролазиле, а нико није ухапшен. Напад у биоскопу био је и тренутак који је, како тврди историчар Срђан Цветковић, коренито променио однос Државне безбедности према емиграцији и од тада почиње жешћи обрачун са политичким противницима.

ХРКАЧ је за безумни чин, августа исте године у Штутгарту, од руководилаца "Хрватског ослободилачког покрета" добио тадашњих 2.500 немачких марака. Почетком септембра опет се вратио у Југославију да сеје смрт. У земљу је ушао са пет бомби. Друштво му је опет правио Анте Пенавић. Један сат иза поноћи, 25. септембра, у парку поред Железничке станице Хркач је активирао бомбу са сатним механизмом, ставио је у торбу од скаја и дао је Пенавићу да је овај преда у станичну гардеробу.

КОБНА ЗАМЕНА МЕСТА Студенткиња из Београда Магдалена Новаковић села је те кобне вечери ред иза места које јој је било означено на карти. У биоскоп је дошла с дечком, који је такође повређен. Будући да су били пред свадбом, младић јој је и после несреће због које је постала инвалид нудио брак, али је она то одбила... Многи су и данас убеђени, мада је и сам аутор то неколико пута демантовао, да је Оливер Драгојевић своју песму "Магдалена" посветио њој.

Сат касније одјекнула је страховита експлозија. Срећом, мртвих није било, али је теже и лакше повређено 14 људи. Хркач је ухапшен годину дана касније, октобра 1969. године. Његово суђење од почетка су пратиле бројне контроверзе. Он је прво признао да је подметнуо бомбу, да би касније повукао признање. Појавила се и сумња да је он преузео кривицу уместо свог старијег брата Божа, истакнутог члана усташке емиграције. Њих двојица су невероватно личили један на другог. Миљенку Хркачу суђено је три пута. Сваки пут је пресуда била - смрт стрељањем.

МАЛО је познато је да по тада важећем закону он није могао бити осуђен на смрт јер у том тренутку није имао 21 годину. На крају, 30. децембра 1976. правоснажно је осуђен на смрт стрељањем, а казна је извршена 10. јануара 1978, што је и последња смртна казна због политичког тероризма у СФРЈ.

- Злочин у биоскопу "20. октобар" био је окидач за жешћи обрачун државе са политичком емиграцијом - каже историчар Срђан Цветковић. - Од тог тренутка наредних година широм света убијено је неколико десетина политичких емиграната. Иако су се усташе бавиле правим тероризмом и биле много активније од српске емиграције, држава се водила реципроцитетом, па су убијани припадници и једне и друге стране. У акцијама које је изводила српска емиграција није било људских жртава, јер су они подметали бомбе испред амбасада, углавном у току ноћи, а то је изазивало само мању материјалну штету.

ПАРАЛЕЛНО са извођењем терористичких акција усташка емиграција ради и на "буђењу националне хрватске свести". Тих година већ су се лагано назирали обриси Масовног покрета - касније скраћено названог Маспок. Усташка емиграција тада је већ имала две генерације - ону из 1945. године и млађу, насталу од наследника и потомака. Ускоро ће се појавити и трећа - "пролећарска" , име настало од "Хрватског пролећа", односно Маспока.

Историчари наводе да је прва генерација усташке емиграције, који су углавном упадали на територију Југославије од 1945. до 1950. године, махом разбијена и углавном побијена врло брзо. Није их спасла ни сарадња са Американцима и Енглезима који су у њима видели шансу да продуже герилски рат против комуниста. Из тог разлога је било евидентно да су западне силе толерисале усташку емиграцију, па јој и финансијски помагале. У таквим околностима тадашња Удба се пробудила па је кренула у обрачун са државним непријатељем. На њиховој мети нису се, међутинм, нашле само усташе.

УСТАШКА емиграција је "Хрватско пролеће", од 1969. до 1971. године, дочекала са великим одушевљењем. Дошло је до наглог наглог пораста броја терористичких акција хрватске екстремне емиграције - од поменутих експлозија у Београду, па до каснијег убиства амбасадора Роловића у Шведској и покушаја атентата на нашег војног изасланика у Берлину, Антона Колендића. Овај последњи, међутим, био је много више од самог дипломате. Бивши резидент НКВД у Софији и оперативац у Турској, Колендић је био и остао Титов веран сарадник и саборац. После рата био је резидент Удбе у Грацу и водио је озбиљне југословенске акције и обавештајне мреже у Аустрији и Немачкој. Место у Берлину било је корак напред у каријери.

Оружани напад на Колендића догодио се 30. јуна 1969. године у Западном Берлину. Он је био шеф војне мисије СФРЈ. Пуцано му је у главу, али је неким чудом остао жив. Немачка полиција је убрзо идентификовала починиоца. Злочин је починио Драго Ђоло, члан "Хрватског револуционарног братства". Осуђен је на 10 година затвора.