СТРУЧЊАЦИ се углавном слажу да у историји српског ваздухопловства није било овако великог прекида у пројектовању и производњи нових авиона као у минулих четврт века. Разлози су познати, али авио-индустрија на овим просторима ипак није одумрла. Бори се.

Крајем прошлог месеца у Абу Дабију на Сајму наоружања ИДЕКС, где је своју војну технику нудило 55 земаља, на штанду СДПР-а је представљен и модел школско-борбеног авиона Г-4 “супер галеб”, на који су накачени модели домаће ласерски вођене бомбе ЛВБ-250Ф.

Поред производње школског авиона “ласта 95”, наша наменска индустрија већ дуже време има у плану да модернизује авион Г-4 на виши стандард Г-4МД. Првобитно је било планирано 14-15 авиона, али је тај број смањен на девет. Услед тешке економске ситуације, планови су од почетних издвајања за пројекат од око 10 милиона евра за период 2013-2015. спали на око 600.000 евра за период 2015-2017. Планирано је ако би се Г-4 модернизовао, да би овај тип авиона могао да остане у наоружању до 2030-2035. године.

Шта ваздухопловна индустрија Србије реално може данас, говоре инжењери Милан Милојевић, човек који је водио и довео до краја авион “ласта 2” и успешну модернизацију Г-4 почетком последње деценије прошлог века, и генерал Саво Пустиња, који је био на челу пројекта нашег НА авиона.

Како вели Милојевић, данас се сви слажу да су ресурси а и могућности авиона који су нам тренутно на располагању при крају и да је крајње време да се овај проблем реши. Сви који о овом проблему пишу или предлажу решење јесу на таласу набавке (куповине) авиона, једино постоје различита мишљења о томе од кога набавити авионе, од западних земаља или од Руса.

НЕОПХОДНА УНИФИКАЦИЈА - НАБАВКОМ најновијих руских школско - борбених авиона ЈАК-130 и набавком летелица МиГ-29М/М2 наше РВ би стало на ноге и била би извршена унификација у систему РВ а за Ј-22 “орао” и Г-4 “супер галеб” можда би се нашли и купци - каже Пустиња. Бивши први пројектант нашег НА на крају упозорава да је услов свих услова да се ваздухопловна индустрија врати на стари колосек организовања какво је било раније код нас и какво је у целом развијеном свету, без мајоризације копнене војске.

- Дакле, осим очигледног и готово једногласног става да авионе треба купити, треба размислити и о томе можемо ли их испројектовати и произвести у нашој земљи - прича Милојевић. - Убеђен сам да уз велики напор и данас можемо да направимо свој авион лаки борбени вишенаменски надзвучни авион ЛЦА (Light Combat Aircraft).

- Када је у питању пројектовање у институту у Жаркову у односу на време када се радило на НА остало је око 30 одсто пројектаната. Ако уз њих вратимо неке који су из Института отишли добровољно или су избачени, укључимо стручњаке са београдских техничких факултета, позовемо неке наше људе који су стицали стручна знања широм света, а желе да се врате, и нараво позовемо радно способне пензионере ето нам екипа за почетак - наводи Милојевић.

Анализирајући производне капацитете он каже да су ту “Утва”, “Петолетка”, “Мома Станојловић”, “Телеоптик”, “Орао”, “Космос”... У њима кадровска ситуација није тако лоша, а уз пријем и обуку млађих кадрова, проблем је решив.Инжењер наводи да се овде рачуна и интересе неких приватних фирми које би радо прихватиле да раде на овом пројекту.

- Предности развоја, а не куповине, ЛЦА лаког борбеног вишенаменског надзвучног авиона за земљу би били вишеструки - наставља он. Упослили би се врхунски стручни кадрови у свим сегментима развоја и пројектовања авиона. Обновили би се производни капацитети а врхунске технологије постале би локомотива развоја земље. Добили бисмо независност од страних добављача, јефтинији авион, могућности извоза.

Када је о парама реч, наш саговорник тврди да овакав пут реализације подразумева постепена улагања од најмање пет година. За актуелне критичаре, који тврде да се већ закаснило, Милојевић има једноставан одговор: Такви су дупло више времена потрошили на размишљање и (не)доношење одлуке.

Генерал Саво Пустиња не мисли да смо данас способни за самосталну производњу модерног ваздухоплова “прве линије”, јер је 1992. катастрофално урушен система ваздухопловне индустрије. Порушен је принцип организовања, што је стварано годинама, кроз светско и властито искуство, као законитост, која је нужни предуслов за успешан развој ваздухопловства у свим његовим сегментима. Пустиња подсећа да је основни принцип светског организовања (а раније и нашег) одвојеност ваздухопловних технологија од других и одвојеност управљања с тим осетљивим и високим технологијама. Уколико би се поново “одвојили авиони и камиони” могло би да се ради.

- У оквиру категорије ултралаких летелица најлакше је и најбрже доћи до стварних резултата, пошто су мања улагања, и краће време њиховог развоја и производње - каже Саво Пустиња. Такође важна карика би могла бити производња беспилотних летелица које имају све већу примену у одбрани, привреди, контроли саобраћаја итд. Ми поседујемо почетна искуства и знања за развој, производњу и оперативну употребу ових специфичних летелица. Посебно је интересантно развити и освојити соларни погон. Наши млади стручњаци успешно раде у иностранству на оваквим проблемима и програмима. Доћи ћемо у ситуацију да издвајамо велика новчана средства при куповини ових летелица у које је уложен рад и памет наших људи, у чије школовање смо ми улагали - упозорава генерал.

Он подсећа да у развоју и производњи лаких авиона имамо велику традицију. Наши пилоти увек су се почетно школовали на домаћим авионима. Такође имали смо и успешних конструкција пољопривредних авиона. Ту традицију морамо да наставимо, поготово што је она везана за фабрику “Утва” у Панчеву. Генерал Пустиња даље наводи да је развој и производња борбене авијације свугде у свету генератор развоја напредних ваздухопловних технологија и додаје да ваздухопловна струка у Србији има обавезу да и после ове трагичне паузе ухвати прикључак за продужење те традиције.

- Мислим да данас не можемо ући у неки овакав програм самостално, али можемо у некој врсти међународне кооперације - наставља наш саговорник. - Слична је ситуација и са борбеним авионима за подршку. Међутим, борбене авионе прве линије смо после Другог светског рата увозили. За рад на неком оваквом ваздухоплову немамо сада снаге.

Генерал Пустиња такође подвлачи да је РВ у критичном стању са авионима прве линије. Оно што је сад важно је то да кроз куповину запошљавамо и властите развојне и производне капацитете, преко међународне сарадње.

- Логично је да се данас РВ опрема са руским авионима МиГ-29М/М2 (ако се економија и политика сложе). - Такође, корисно би било заменити старе и нерационалне авионе Ј-22 “орао” и Г-4 “супер галеб” са јединственим модерним типом двомоторног авиона Јак-130. Овај авион је веома напредан са великим могућностима рационалне обуке пилота и извршавања борбених задатака подршке. Иако је наменски школско-борбени авион, носи 3.000 кг борбеног терета (спољног терета), док Ј-22 “орао” као чист наменски за подршку само 2.800 кг. Преко тог авиона би ухватили прикључак да се вратимо на пут ваздухопловне традиције Србије у домену развоја и производње.


КРАЈ