ПРОГРАМ надзвучног вишенаменског југословенског авиона званично се преселио у историју пред налетом словеначког и хрватског сепаратизма. Љубљана и Загреб хтели су самосталност по сваку цену. Одлуку да СФР Југославија мора да одустане од пројекта изградње надзвучног ловца, Французима је званично саопштио генерал Звонко Јурјевић, тадашњи командант авијације, на изложби ваздухоплова у Буржеу 1991.

Годину дана касније у Београду је формалноправно нестао и институт чији су стручњаци радили на развоју овог авиона, као и борбених ваздухоплова ранијих генерација. Остаци одређених делова бившег Ваздухопловнотехничког иститута су припојени Војнотехничком институту, установи која је развијала борбена средства за потребе Копнене војске. Надзвучни авион остао је без адресе на којој је “порађан”.

Наиме, после проглашења СР Југославије 1992. године повампирила се стара жеља и идеја у делу армије да се све потчини “кововским” структурама! У нови војни врх дошли су људи по рођачко-племенском критеријуму. Без разумних разлога доносе и неке незаконите одлуке. Наређењем начелника Генералштаба СР Југославије, од 30. јуна 1992. године, укинут је Ваздухопловнотехнички институт, који је, иначе, основан наређењем председника СФРЈ 10. авуста 1946. Ј. Б. Тита. Сама по себи одлука је апсурдна јер у њој начелник Генералштаба на себе преузима председничка овлашћења. Али за то, онда, као и данас, мало је ко марио. Укидањем најстарије установе која се бавила истраживањима и развојем одбрамбених технологија, избрисан је и један значајан део историје ваздухопловства. За датум оснивања нове научноистраживачке установе узет је 3. новембар 1948, када је настао Војнотехнички институт копнене војске. Године рада и истраживања ваздухопловаца једноставно су обрисане. Уредно су склоњени портрети првих директора Ваздухопловне установе, пуковника Косте Свичева и академика Светополка Пивка и многих њихових наследника.

На истом таласу, по истом принципу, Вазхдухопловно-опитни центар у Батајници утопљен је у Техничко-опитни центар. Укратко, сва постојећа технолошка достигнућа стављена су у исту раван, управљање и контролу над њима преузели су недовољно компетентни кадрови.

- Догодило се управо оно на шта је упозоравао француски водећи пројектант ваздухоплова, господин Жерар, 1985. године, обилазивши “Прву петолетку” у Трстенику - каже ових дана генерал Сава Пустиња. Под истом командом поново су се нашли “камиони и авиони”. Ваздухопловне технологије не трпе ни најмању грешку, ни толеранцију на пропуст, па ни присуство и утицај либералнијих прописа и стандарда технологије - објашњава он.

После “реформи” научноистраживачких капацитета у Србији и одустајања од пројекта надзвучног авиона, укидања радних места многи врхунски стручњаци постали су вишак. Велики број њих обрео се у Канади и САД где су их оберучке прихватили и запослили у највећим фирмама авио-индустрије. Бројећи данас колеге из Ваздухопловнотехничког института, које још увек раде у великим светским комапнијама за пројектовање ваздухоплова, саговорници “Новости” избројали су, по својим сазнањима, њих педесет и седам. По областима у којима раде у иностранству највише их је из Сектора пројектовања и прорачуна структуре авиона - тридесет и двоје, из Одељења аеродинамике деветнаест, из Сектора авионске опреме и наоружања шест...

Велики је број оних који нису отишли у иностранство, али су напустили институт јер више нису препознавали установу у којој су са великим еланом радили. Схватили су да ту за њих нема никакве перспективе. О тим ломовима и дилемама сведочи Зоран Антуновић, бивши шеф Рачунског ценра у Жаркову:

- Био сам у пролеће 1993. на дежурству у Рачунском центру у ВТИ. Била је ноћ, а РЦ је светлео као напуштен свемирски брод - сећа се Антуновић. - Претходних дана чуо сам причу да је на једном лету из Будимпеште за Торонто у авиону било седам комплетних породица наших колега, раније запоселних овде. Био сам очајан. Сутра сам узео радну књижицу и отишао.

Генерал Сава Пустиња нерадо коментарише спекулације да су западне земље у ствари разбиле СФРЈ управо због достигнутог нивоа технолошког развоја и отворених перспектива да се умеша у глобалну расподелу профита од извоза наоружања и угрози позиције највећих светских извозника “безбедности”. Ипак, каже следеће:

- Производња наоружања и војне опреме у СФРЈ је нагло тих година расла. Извозни послови, првенствено у земље трећег света, били су импозантни. Превазилазили су вредности југословенског прихода од туризма, који је стално хваљен. У оквиру делатности развоја и производње наоружања и војне опреме, посебно је била организована ваздухопловна област. Није случајно што смо једна од ретких релативно мањих земаља извезли око 200 примерака авиона (“Г-2 галеб”, “јастреб”, “Г-4 супер галеб” и сада авион “ласта”) - прича даље Пустиња. Врхунац постигнутог нивоа било је покретање програма развоја и производње вишенаменског надзвучног авиона, четврте генерације.

Мала СФР Југославија тада је земљама највећим извозницима оружја на годишњем нивоу “откидала” неколико милијарди долара. Нови авион је био нова шанса да СФРЈ зграби још већи део колача на тржишту оружја.

- Надзвучни авион је посебан пример за расуђивање у том смеру. Његов је Идејни пројекат (ИП) паралелно рађен са две различите водеће фирме из Француске и В. Британије. У току тога рада, оне су биле такмичарски и конкурентски настројене. После завршеног ИП, у периоду преговора о прављењу нацрта уговора за даљу укупну сарадњу, изненада су Британци променили политички однос према тој сарадњи - прича, даље, наш саговорник и препричава састанак у СДПР-у који је изненада заказао британски војни аташе, када је у име званичног Лондона нашој страни и British aerospace саопштио да не смеју да у СФРЈ трансферишу технологију млађу од седам година.

- Вест да му се забрањује сарадња са Југословенима искрено је изненадила господина Флечера (шеф развоја напредних програма “Бритиш аероспејса”). Изнервиран, почео је да псује аташеа и владу, што им убијају посао и перспективу. Да ли се са временске дистанце може ценити да је британска влада направила овај заокрет пошто су већ тада знали за пројекат рушења СФРЈ? Да ли, с друге стране, то значи да Французи нису били у овом “колу” - пита се данас Пустиња.

АМЕРИЧКО ПРИЗНАЊЕ И КАЗНА

КАДА је осамдесетих година прошлог века Америчко ваздухопловство расписало конкурс PATS за набавку летелице за обуку преласка пилота из подзвучне у надзвучну авијацију јавила се и Авио-индустрија СФРЈ. Американци су намеравали да купе 900 школских авиона за своје потребе и за НАТО, и њихова пилотска делегација у саставу генерал Роберт Оукс, пуковници Дејвид Димарћи и Роџер Конди, заједно са женом пилотом, капетаном Ли Ен Мартен стигла је на Батајницу у лето 1989. Све четворо је пробало у лету авион Г-4 и сви су били одушевљени летним способностима нашег авиона. Нису били задовољни мотором који је био застарео и опремом кабине, али то су свакако хтели сами да репројектују. На помолу је био посао века. Чинило се да су Американци спремни да “затворе” конкурс. До тада су из “Сокола” у Мостару изашле 93 овакве летелице, а 900 структура авиона Г-4 запослило би им капацитете за целу деценију, док би СФРЈ зарадила стотине милиона долара.

- Чини ми се да је после ове посете сукоб политичара у СФРЈ добио стреловито убрзање - сведочи генерал, пробни пилот Бранко Билбија, који је такође био на Батајници са гостима из САД. Американци су наредних година одлучили да купе швајцарске “пилатусе”, а званични Вашингтон и Лондон почели су да сатанизују Србе.