У време пројектовања надзвучног ловца, савремени авиони четврте и пете генерације црпли су борбене ресурсе, као и технолошки и технички квалитет из система електронске заштите.

Заштита ваздухоплова је била један од најважнијих подсистема авиона јер је пружала пилотима сигурност и већу вероватноћу преживљавања у борбеним дејствима. Уз то, омогућавала је пилотима слободу у планирању и спровођењу тактичких замисли. Систем електронске заштите имао је своју “интелигенцију” и радио је самостално, независно од тренутних активности пилота. Он је давао пилотима довољно информација о борбеном окружењу како би они могли да донесу праве одлуке у веома кратком времену у ваздушној борби или дејству по циљевима на земљи.

Два мајора, Александар Костић (данас доктор техничких наука и професор универзитета) и инжењер Јован Ранчић, били су људи задужени за “самоодбрану” нове летелице. Костић је водио развој система електронске заштите новог авиона. У ову експертску групу са Института у Жаркову инкорпорисани су стручњаци са Катедре за телекомуникације Електронског факултета у Нишу под руководством проф. др Братислава Миловановића. Реализација ових склопова требало је да буде поверена Институту ИРИН и „Електронској индустрији“ у Нишу.

Међутим, из непознатих разлога, по партијској линији, уследио је притисак на ВТИ институт да се рад на моделу пријемника пренесе у “Искру” из Крања. И док су се људи у Београду чешали по глави, питајући се зашто, одговор је стигао са првим сигналима да Словенија жели да се осамостали. Иако сукоб у дежели још није почео, Словенци су одбијали да врате пројекат у Жарково док им се не плати беснословни новац.

- Са врхунском борбеном ефикасношћу новог авиона, веома озбиљно је планирана и његова заштита - сведочи Александар Костић. - Заштита авиона је требало да буде реализована у три домена: радарском, ласерском и инфрацрвеном. Сам систем електронске заштите је требало да се састоји од пријемника за упозорење на радарске, ласерске и инфрацрвене претње. Затим, од централног рачунара који би информације добијене од пријемника за упозорење прослеђивао дисплеју у кабини авиона за упозорење пилоту. Такође, рачунар је прављен да доноси сам одлуке о противмерама које систем треба да спроведе када је авион у опасности. Све је то софтвер одрађивао независно од воље пилота, потпуно аутоматски.

Објашњавајући суштину електронске “самоодбране” НА, Костић вели да је пројектовано да то буду: активно шумно и импулсно ометање радара који раде у режимима праћења или нишањења авиона као циља. Предвиђено је и пасивно ометање радара полуталасним диполима, затим, избацивање брзоширећих димова за ометање ласера који озрачују авион и програмирано избацивање инфрацрвених мамаца за заштиту авиона од ракета које имају термалне главе за самонавођење.

СЛОВЕНЦИ ТРАЖЕ НОВАЦ У “Искри” из Крања направљен је лабораторијски модел пријемника сигнала за опасност за НА који је тестиран и који је показао изванредне резултате. По сведочењу Александра Костића, пред осамостаљење Словеније, покушали су модел да врате у Жарково, али је “Искра” тражила да јој плате последњу реализовану фазу рада. Политичари нису могли или хтели да се договоре да се новац нађе и модел пријемника за упозорење, који је функционисао, остао је у Љубљани. Касније, 90-их година, људи који су правили овај систем су сазнали да је “Искра” хтела да производи и продаје овај, у суштини, врло успели пројекат.

Све ово су била различита и технолошки изузетно напредна решења која су још била у повоју у најнапреднијим електронским лабораторијама најбогатијих земаља света. У то време, ми смо имали развијене неке делове система тако да су сви авиони Г-4 и “орао” били опремљени сигнализатором озрачења СО1. Како наглашава Костић, то није био у правом смислу речи пријемник за упозорење на радарске претње, али је давао информације пилоту да је његов авион озрачен радаром и из ког квадранта је та претња долазила.

Претходно Југословенска ваздухопловна индустрија је развила за потребе “орла” и “Г-4” патроне за пасивно ометање радара и инфрацрвене мамце. Инжињери Ваздухопловнотехничког института су развили ове системе и електронски систем за програмирано избацивање ометача и IC мамаца а колико су то била квалитетна решења потврдио је и рат деведесетих. Наиме, по првим дејствима паравојних хрватских снага при нападу на припаднике ЈНА неколико је летелица оборено. У току непуног месеца су све летелице биле опремљена овим системима. Од тада па све до краја грађанског рата ниједна летелица ЈНА, а касније ни Војске Југославије није била оборена ракетама са инфрацрвеним навођењем „Стрела 2М“, „Стингер“ са земље, иако су и Хрвати и муслимани и потом Алабанци имали значајан број ових пројектила. То опремање летелица у невероватно кратком року су успели реализовати припадници Ваздухопловнотехничког института и свих предузећа наменске индустрије.

Александар Костић сведочи да је њихов тим који је радио на електронској заштити “НА” имао на шта да се ослони. Како прича, највећи напредак у овом смеру је остварен у процесу опремања авиона “орао” пријемницима за упозорење и активним радарским ометачима који су купљени од италијанске фирме Elеttronica S.p.a. Roma.

- Боравио сам у тој фирми и радио у њиховим лабораторијама на мерењима електронских перформанси и тестирању уређаја намњених за “орао” - каже Костић. - Од Италијана сам прикупљао драгоцена искуства у систему заштите ваздухоплова, а потом то примењивао у њиховој инсталацији на “орлу”. У Ваздухопловно-опитном центру у Батајници придружио ми се инжењер Јован Ранчић.

Оно на шта су нарочито поносни људи који су радили електронску заштиту јесте чињеница да је пријемник за упозорење са централним рачунаром, који је требало да буде уграђен на НА, био замишљен много амбициозније у техничко-технолошком смислу од свих до тада познатих сличних система.

- Пријемник је требало да детектује и обради у реалном времену све сигнале радарских претњи - прича Костић. - То је требало да уради и са ласерским и инфрацрвеним претњама. Дигиталне информације о основним перформансама детектованих сигнала требало је да буду обрађене у централном рачунару који је вршио интелигентну обраду у циљу идентификације претњи по типу радара (осматрачки, нишански, у систему оружја, итд) и ласера и да информације о опасности прикаже пилоту на дисплеју у кабини. Развијан је софтвер који је требало да омогући да компјутер сам одлучује о симултаном начину ометања претњи.

У пракси, систем ометања и заштите је пројектован да уколико је лансирана противавионска ракета на авион, компјутер то препозна и одреагује тако што нареди систему да испали програмирану серију инфрацрвених мамаца. У случају да је авион захваћен ласерским снопом за нишањење, систем је требало да реагује испуштањем брзоширећих димова који би сакрили авион од нишана.

- Пријемник који је развијан (и остао у Словенији) добио је име СО2 - наставља Костић. - Иако са техничким и технолошким решењима сигнализатора озрачења СО1 (са авиона “орао” и Г-4) није имао много везе, јер је био три генерације испред, име CO2 смо му дали из пијетета према старијим колегама који су развили претходну генерацију. Рад са екипом професора др Братислава Миловановића из Ниша почео је одлично, и да смо остали са Нишлијама, да се није умешала политика, пројекат пријемника сигнала за опасност био би завршен много пре предвиђеног рока.