ТРИСОНИЧНИ аеро-тунел у Жаркову (Т38) који је 1985. званично почео да ради, био је једна од кључних тачака у развоју новог југословенског надзвучног авиона. Да би ова огромна инвестиција имала смисла, било је потребно осмислити одговарајућу рачунарску подршку. У то пионирско време, развој информатике је био муњевит, а инжењери Вазухопловнотехничког института пратили су сва светска достигнућа у стопу.

Средином осамдесетих година прошлог века, па све до 1992, лабораторије и Рачунски центар у Жаркову личили су на Хјустон. Председници влада разних држава, министри одбране, па чак и и поједини краљеви и принчеви довођени су управо овде када им је требало показати “домете наше памети”.

Сви елементи новог југословенског ловца пројектовани су и испитивани на нивоу идејног пројекта у Жаркову. Крајем 1990. године, када се очекивао последњи потпис Председништва СФРЈ на одлуку да се почне производња ваздуплова НА, између ВТИ Жарково и Пројектног бироа Marcel Dassaulta био је усаглашен споразум о “трансферу” технологије. То је у пракси значило да је у Жарково, а и у водеће фабрике наше авио-индустрије требало да стигне ИБМ рачунарска опрема на којој су у то време Французи пројектовали своје ваздухоплове и авионске системе.

И југословенска страна је тада имала завидан Информатички центар, али је одлукао о унификацији опреме била неопходна да би се избегле и најмање грешке при преносу података. Нажалост, чланови Председништва СФРЈ Јосип Врховец и Стане Доланц изненада су 1990. донели одлуку да их НА више не интересује и надзвучни ловац се нашао “сломљених” крила.

Инжењер Зоран Антуновић водио је Сектор информатике у ВТИ-у у доба њеног највећег узлета. Био је један од кључних стручњака и приликом увођења трисоничног аеро-тунела Т-38 с краја седамдесетих и почетка осамдесетих, да би се његово одељење после укључило у рад на надзвучном авиону.

- У ВТИ сам дошао седамдесетих година, када је и почело увођење компјутера у аеротунелска испитивања - сведочи Антуновић. - Тих година је и British aerospace, водећа енглеска пројектантска фирма, уводила компјутере у своје аеро-тунеле. Развили смо апликације за прикупљање и обраду података са модела у аеро-тунелима и сећам се да смо у периоду од две, три године достигли ниво да преко компјутера (са меморијом од 32 КB и 16 КB) остваримо повратну спрегу са моделом и да током експеримента управљамо кретањем ракете у аеро-тунелу на основу прикупљених података. Меморија и снага тадашњих компјутера била је вишеструко мања него што је сад имају мобилни телефони и успех је био заиста огроман.

"ТРИСОНИК" НАПРАВИЛИ ЈУГОСЛОВЕНИ ИЗГРАДЊА трисоничног аеро-тунела у сарадњи са канадском фирмом, била је највећа инвестиција у целој историји Института, од око 100 милиона долара. Наиме, када су Канађани изабрани за посао и дошли у Београд на преговоре, као ставка у уговору је било наведено да се тунел мора изградити делом и у нашим фабрикама. - На састанку Канађани су саопштили да ће размотрити ову ставку уговора када обиђу погоне металопрерађивачке индустрије. Пошто су се вратили, после неколико месеци, саопштили су нам да ће и до 80 одсто компоненти тунела бити изграђено у Југославији јер су се уверили у квалитет. Погоне су оценили као - изврсне! Показали смо да немогуће радимо одмах, за чуда нам је требало мало времена - каже Зоран Антуновић.

У време када је донета одлука да се у сарадњи са канадском фирмом изгради трисонични аеро-тунел за испитивање лета у три области брзина (1978. године), наш саговорник је радио као софтверски инжењер. Није било новца да се уз тунел купи и софтвер за обраду експерименталних података те је добио задатак да са својим сарадницима развије апликативни софтвер за обраду података из тунела. У питању је био велики информатички подухват, тим пре што је софтвер морао бити готов до завршетка рада на тунелу, како би се одмах приступило примопредајним испитивањима. Како вели наш саговoрник, тада се путовало по знања између Канаде и Калифорније. У то време у свету је почео да се развија тзв. midleware софтвер, на бази messaging техника (Bell Labs.), који су за потребе система апликационог софтвера за трисонични аеро-тунел, направили и наши стручњаци у Београду.

Технологију и програме за аквизицију података какву је имао Т38 са почетка осамдесетих имао је и NASA АМЕS Resаrch center у Силицијумској долини у Калифорнији. Оно што су они имали свом истраживачком центру поседовао је и Институт у Жаркову, само у мањем обиму.

- Значајна је била набавка Unigraphics софтвера за пројектовање аеро-тунелских модела као и првих нумеричких машина за израду модела. Касније су набављене и петоосне CNC машине - наставља Антуновић. Он додаје да је 1985. године, када су почели планови прављења (развоја) НА, била година паметног инвeстирања. Тада је из буџета, у опрему рачунског ценра, у Ваздухопловном институту, уложено је 13 милиона долара. Годину дана касније у жарковачки институт је примљено око 300 младих инжењера и дата им је шанса да раде са најбољом опремом на озбиљним програмима. Стигао је и суперкомпјутер FLOATING POINT 264. Приликом посете једне делегације из СССР-а 1987. године, њихови стручњаци нису веровали да на том рачунару, софтвером за структуралну анализу, који је развијен у Жаркову, решавамо систем једначина са 80.000 степени слободе за 20 минута. Морали смо да ову операцију поновимо пред њима док су они су штоповали (мерили) време. Били су запањени. У Жаркову је 1987. године цео кампус (комплекс) од 12 зграда био повезан оптичким кабловима и локалном мрежом “ентернет”, на којој је касније било 25 великих рачунара. На ове рачунаре било је прикључено неколико стотина терминала, десетине графичких станица које су биле размештене у све лабораторије. Набављен је софтвер за моделирање и пројектовање ваздухоплова SDRC Ideas. Средином те деценије у Жаркову се радило на VAX кластеру (VAX 8700, 2x785, 780... са заједничким подсистемом дискова) са 30 до 40 пројектантских станица. То је, вероватно, био први вид кластер конфигурације рачунара на овим просторима.

Рад на нашем надзвучном авиону на прорачунима, на испитивању чврстоће материјала, аеродинамици и пројектовању обављао се преко рачунара. Већ 1988. са Универзитета Принстон набављен је програм за аеродинамичке прорачуне струјања флуида око аеро-профила.

- На Принстон сам ишао са колегом Николом Маричићем код професора Ентонија Џејмсона и Тимотија Бејкера, који су били аутори тада набољег програма за прорачун струјања флуида око авиона - AIRPLANE - сећа се Антуновић. У то време на њиховом Department of Mechanical and Aerospace engineering користили су двоструко слабији рачунар него што смо ми имали у Жаркову. Сећам се да су причали како су и њима доступни јачи суперкомпјутери, али кад им се закаже термин у разним лабораторијама. Они су тамо имали, рецимо, термине од поноћи до три ујутру а код нас у Жаркову систем је био доступан инжењерима 24 часа дневно.

Наш саговорник додаје да су компјутери у Жаркову главни утицај на развој пројекта надзвучни авион имали у три области: нумерички прорачуни за структуралну анализу и аеродинамички дизајн (аеродинамичко пројектовање), CAD - моделирање и пројектовање помоћу рачунара, и развој нумеричког управљања и навигације. Рађене су прорачунске анализе, компјутерско обликовање и пројектовање компоненти и компјутерска контрола квалитета сегмената ваздухоплова.


Сутра: Најзначајније светске фирме нуде мотор за наш авион