ПРИЛИКОМ другог преласка преко Дрине, 2. септембра 1914. године, припадници 42. домобранске Вражје дивизије три дана фанатично су јуришали на српски одбранбени појас на Ади Курјачици, настојећи да се пребаце на десну обалу и да форсирањем долине Јадра потпомогну њиховим трупама које су биле јужно од Лознице и северно од Лешнице. Ова јединица је нанела огромне губитке Дринској дивизији II позива. На српској страни пало је 9 официра, 6 подофицира и 550 војника...

Подручје на коме је оперисала ова дивизија, најтеже је страдало у Првом светском рату. Према попису становништва 1910. године, Подриње је имало 242.420 становника, а десет година касније 186.627. Према аустријском попису из јула 1916, Шабачки округ је имао 76.706 људи мање него 1910. Број мушкараца смањен је за 57.968, а жена за 18.738.

А у саставу ове аустроугарске дивизије, у 10. чети 25. пуковније, био је Јосип Броз. Тек после његове смрти Владимир Дедијер је писао како је Тито у овом рату одликован једном “малом сребрном медаљом за храброст”, и то за заслуге на руском фронту, на коме се налазио од краја јануара до друге половине марта 1915. Истражујући његов животни пут, Перо Симић је открио у Москви један строго поверљиви документ у коме се изричито каже да је Тито “за време Империјалистичког (Првог светског) рата добио два ордена за храброст”. Тај тајни документ, откуцан у три примерка, потписао је један од најповерљивијих људи Коминтерне, шеф њеног Кадровског одељења за европске земље Георги Дамјанов.

Податак да је Тито у овом рату добио два, а не један орден за храброст, отвара питање да је један орден за храброст добио на српском фронту. Тито се Србији борио дупло дуже него у Русији, и ту је унапређен у штабсфелдвебела. А познато је да су сва аустријска унапређења током целог рата била саставни део указа о одликовању. Овакав закључак може посредно да потврди и његова једина позната фотографија из Првог светског рата. Она показује како он, у присуству двојице својих аустроугарских ратних другова, пуца из рова, одевен у лагану подофицирску блузу и панталоне, са плитким ципелама. Када је он био на Руском фронту, била је цича зима, и очигледно је да је слика настала у Србији,највероватније на Бежанијској коси изнад Београда, у првом ратном распореду његовог пука. Тај фотос демантује и све његове приче да је у Србији водио некакву антиратну пропаганду због које је, наводно, затворен у Петроварадинску тврђаву у Новом Саду, како је тврдио и у “Лајфу” почетком педесетих година.

ПУЦЊИ У ПОТИЉАК Аустријски историчар Штурценегер, хроничар тог времена, бавио се феноменом Срба у аустроугарској војсци. Он каже да су “Срби су - у рату против Србије 1914. године - распоређивани најчешће у прву борбену линију, а иза њих - Хрвати и Мађари. Сваки онај ко би оклевао са отварањем ватре на своју браћу или, пак, пуцао увис, био би отпозади убијен...”

У московским архивима постоје документи из којих се види да је Јосип Броз, за разлику од многих аустроугарских Срба, Хрвата и Словенаца, одбио понуду руске владе да се преласком на страну Србије избави из ратног заробљеништва. Радије је кулучио код руских кулака и потуцао се по сибирским земуницама него да учествује у стварању прве Југославије.

Титов саборац, у 42. домобранској Вражјој дивизији, у 25. пуку, био је и Влатко Мачек, доцније вођа Хрватске сељачке странке. Међутим, Мачек у својој аутобиографији, објављеној у Њујорку, за разлику од Тита, описује у којим је све биткама учествовао. До танчина наводи детаље о крвавим окршајима код села Попинци и Пећинци са српском војском која је била прешла Саву, а затим о жестоким биткама на Колубари... Мачеково сведочеље, другим речима, значи да је и Тито прошао тај крвави пут.

Први човек усташке војске, у Павелићевој држави, 1941. године постаће Титов и Мачеков саборац из 25. домобранског пука. Био је то Славко Штанцер, командант “докнадног” батаљона. О њему се говорило да је највећи јунак 42. домобранске Вражје дивизије. “Припадници ‘докнадног’ батаљона били су углавном добровољци”. Васа Казамировић, с много уверљивости тврди, да се међу њима налазио се и познати првак Хрватско-српске коалиције и крупна политичка фигура у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца - Србин Светозар Прибићевић”. Хрватски војни историчар Славко Павичић, учесник у скоро свим борбама у Србији 1914. године, прикупљао је податке како су Хрвати и муслимани ратовали на десној обали Дрине, и колико њих је изгинуло за Аустроугарску у Србији и на другим фронтовима, у Русији и Италији. Војни обвезници који су 1914. године регрутовани и упућени на фронт у Србији, из Хрватске и Босне и Херцеговине, чинили су преко 14 одсто војних снага Аустроугарске. Јужни Словени били су бројнији од свих других народа у армијама Двојне монархије. Славко Павичић је пронашао податке да је до краја Првог светског рата, из Хрватске и Босне и Херцеговине мобилисано је “најмање 500.000 војника...”

Јединица са највише Хрвата био је 13. загребачки корпус, а најелитнија формација била је 42. домобранска дивизија, названа вражјом. Загребачки корпус био је ударни корпус и он је учествовао у свим главним биткама у Србији 1914. године.

Судионици тих борби сјећат ће се”, пише Павичић, “оних сјајних јуриша наших пуковнија. Ту се није гледало на губитке нити се закључивало. Ту су погинули у тешкој стројној ватри најбољи наши частници и војници. У борбама код Крупња пред шанцем истакао се наш садашњи генерал пјешачтва Славко Штанцер са својом бојном...”

Дивизија којој је припадао Славко Штанцер, а затим Влатко Мачек и Јосип Броз Тито похваљивана је више пута за своје подвиге у Србији. Њен командант једно време је био већ спомињани Стјепан Саркотић, генерал-пуковник аустроугарске војске, доцније земаљски поглавар Босне и Херцеговине, а још доцније фанатични обожавалац Анте Павелића.

Похваљена је више пута за своје подвиге у Србији. У њене велике акције Павичић убраја и прелазак Дрине код Батора. О томе пише:

Код Батора се развила готово цела дивизија, а једна је бригада прешла Дрину”, каже Павичић. “Одмах су хрватски обкопари изградили ратни мост на понтонима... Генерал Саркотић је особно водио тај замашни подхват... По повлачењу са мостобрана Батор (уз велике губитке), хрватска 42. домобранска дивизија пребачена је на јужни одсек и “развила се јужно од своје посестриме, 36. хрватске заједничке пјешачке дивизије, која је лежала на обронцима Црног врха и на самом Црном врху, све до врло важне кључне тачке Клисур-Гучева.”