Пратећи редовно збивања после Сарајевског атентата лондонски дневник “Тајмс” урадио је неколико упечатљивих паралела. Док су Хрвати и Муслимани хтели да линчују Гаврила Принципа и Недељка Чабриновића, док су палили српске куће, српске хотеле, кафане, продавнице, новине, институције и пребијали Србе по Сарајеву, Мостару, Дубровнику, Загребу и другим местима у Хрватској, Босни и Херцеговини, Далмацији у Бечу се нико није посебно узбудио узбудио због вести о смрти Франца Фердинанда. “Грађани Беча уместо да жале убијеног престолонаследника”, закључује “Тајмс”, “похитали су да поздраве старог цара Фрању Јосифа да му буду близу и да му пожеле добро здравље, зато су били охрабрени његовом бодрином и спремношћу да, упркос својим годинама, води двоглаву монархију”.

После видовданских пуцњева уздрхтала је цела је Европа. Срби и Србија, као и 1903. године, после убиства краља Александра и краљице Драге Обреновић, поново су се нашли на стубу срама. У Аустроугарској,посебно у Бечу и Будимпешти, вест о атентату, у првом тренутку, није доживљена трагично. Било је чак много оних које је та вест обрадовала. Царско-краљевски посланик у Букурешту, гроф Отокар Чернин, који ће доцније бити и министар спољних послова, у својим мемоарима пише о атмосфери у граду Хабзбурга, после првих информација о догађају на Миљацки. Он тврди да је било је више оних који су се радовали него оних који су туговали. Слично бележи у свом дневнику и Јозеф Редлих, политичар великог угледа. Он каже да се “28. и 29. јуна у престоници Франца Јозефа нигде није могда приметити нека жалост, да је свуда свирала музика...”

Овим оценама придружио се и енглески новинар и публициста Хенри В. Стид, који је у то време важио за најобавештенијег аутора о збивањима на Балкану и у Аустроугарској, поготово збивањима у кулоарима. Он сведочи да се у “војним круговима, у редакцијама листова, па и на самом двору, међу члановима владајуће куће,манифестовала се непристојна радост...”! “Југословенски гласник” у тексту објављеном 1915. године, осврућући се на јун претходне године, пише: “Званични агенти обавештаваху дипломате да несрећа није тако велика, пошто је покојни надвојвода био осуђен на пропаст, и да не би живео дуже од годину дана...” Наиме у Бечу је била јавна тајна да Франц Фердинанд повремено добија нападе неурачунљивог понашања, нарочито приметног у лову, који су се углавном манифестовали када је зверски масакрирао дивљач.

Како је било у Бечу, тако је било и у Будимпешти, другој престоници Двојне монархије. Нигде ни трага жалости. Ни коњичке трке нису биле отказане.

Иако се на јавним местима није осећала жал за жртвама Гаврила Принципа, у Бечу и Будимпешти, прорадиле су њихове чувене кухиње у Двору, у Генералштабу, у Министарству спољних послова, у круговима политичара. Почела је припрема “бечких шницли” и “мађарског гулаша”, подела између оних који су били наклоњени Фердинанду и оних који су били његови љути противници.

ТАЈНЕ ВЕЗЕ Историчар Херман Канторовиц, који је имао увид у записник са седнице заједничког министарског савета (Аустрије и Мађарске), одржане 7. јула 1914. године, закључио је да гроф Тиса изгледао знао много више о позадини атентата и да су његове везе са Драгутином Димитријевићем Аписом испреплетене затамњеним историјским нитима.

Са сарајевском одисејом прво је повезан син покојног престолонаследника Рудолфа који је, по званичној верзији, у дворцу Мајерлингу у Доњој Аустрији, убио своју љубавницу баронесу Марију Вечеру, а потом извршио самоубиство. Многи су, иначе, сумњали у тачност те верзије, јер се он у много чему супротстављао оцу, Францу Јозефу, и био је у сукобу са њим и целим двором. Остао је упамћен по томе што је био велики противник покатоличавања становника Босне и Херцеговине. Тражио је да се макар Срби у Босни и Херцеговини оставе у својој вери. Имао је блиске односе са краљем Миланом Обреновићем. Често је објављивао и текстове по новинама под псеудонимом у којима тражио да се Аустроугарска окани Балкана. Његов син се први нашао на листи осумњичених, наводно, да би осветио смрт свог оца.

Други на тој листи се нашао гроф Тиса, председник владе у Будимпешти, зато што је био велики противник убијеног престолонаследника, пошто је он често изјављивао да ће га, кад буде дошао на престо, одмах сменити.

О овом замешатељству Васа Казамировић пише: “Да ли из круга блиског Францу Фердинанду, или из неког другог, антимађарског круга (Многи Аустријанци, као и Франц Фердинанд, нису могли ни да смисле Мађаре), тек Беч је, у једном часу, облетела и вест да је гроф Тиса тесно повезан са вођом ’Црне руке‘ у Београду и шефом обавештајне службе српске војске у то време, пуковником Драгутином Димитријевићем Аписом?”

Најновија истраживања историчара, и то не само наших, већ угледних светских имена из домена ове наука, показују све чвршће уверење да је за војни и политички врх Аустроугарске, права истина и прави мотиви за атентат, нису били у првом плану. Они су имали само један циљ, да се за догађај на обали Миљацке Србија оптужи, да она буде одговорна и да за то буде кажњена. Васа Казамировић, један од ретких наших историчара, који је свој стваралачки опус, о том периоду, базирао углавном на основу докумената из аустријских архива, доказује да је “начелник генералштаба аустроугарске војске, Конрад фон Хецендорф, иступио чак са тезом, да атентат у Сарајеву није ништа друго до објава рата Србије Двојној монархији”.

Као и у генералштабу, изразито ратно расположење владало је и у министарству спољних послова, на Балхаус плацу. Јединствено се овде сматрало да је најзад дошао толико жељени час да се проблем Србије (и Балкана) једном и за сва времена реши у складу са интересима Монархије.

Посланику у Београду, Владимиру фон Гизлу, рекао је лично министар спољних послова, после заједничке седнице министарског савета од 7. јула 1914. године: “Без обзира на то како ће Срби реаговати, ваша је дужност да прекинете све везе и отпутујете из Београда; до рата мора доћи”, тврди Казамировић.

Тридесетог дана по атентату у Сарајеву, 28. јула 1914. године, пошто је у међувремену осигурао апсолутну подршку Немачке, Беч је објавио рат Краљевини Србији. Одговор српске владе на њихов ултиматум, уопште није озбиљно у разматран.

И око саме објаве рата има једна пикантерија. Садржај текста објаве рата разликовао се од оног који је одобрио аустријски цар. Министар спољних послова самоиницијативно је додао део у коме се тврдило да су српске војне формације код Ковина напале Дунавску монархију. Наравно, то је била потпуна измишљотина којом је требало да се докаже да је Србија агресор и да је, без објаве рата започела борбена дејства.



Сутра: Свети рат против Словена