ДОК су Београд и многи други градови Србије видали ране и сахрањивали своје најрођеније, енглески и амерички “савезници и ослободиоци” настављали су свој крвави пир. На њиховој мети опет се, по шести пут, нашао већ одавно ојађени Ниш. Овог пута још подмуклије него раније, кад је град био на спавању.

Између 2.20 и 3 часа по поноћи Енглези и Американци су 9. јуна 1944. на Ниш бацили близу 400 бомби. На спавању је побијено неколико десетина Нишлија.

Два дана касније, 11. јуна у 9 часова, западни “савезници” обрушавају се на Смедерево. На град је пало око 500 бомби које су усмртиле 80 људи, жена и деце, а теже и лакше раниле око 200 Смедереваца. Истог дана по седми пут крећу на Ниш. Опет рушевине, невине жртве, јаук и лелек, нове хумке.

На Београд, Ниш, Смедерево и многе друге градове Србије, поред бомби, све чешће бацају разне предмете пуњене експлозивом. Радник Симеон Киндобрански је у дворишту куће у Адмирала Вуковића 55 у Београду угледао једну тубу кармина за усне. Кад је покушао да је отвори, туба је експлодирала. Изнад Горњег Милановца из англоамеричких авиона су бацали разне експлозивне кутије, пехаре и оловке које су тешко повредиле четворицу људи. Експлозивни предмет величине јајета однео је десну руку и три прста леве руке Ђорђу Крстићу из околине Лесковца. Од сличних предмета страдају невини људи широм Србије.

Само пет дана после седмог уследило је и осмо разарање Ниша. Пред поноћ између 14. и 15. јуна на град је најпре испаљено неколико стотина светлећих ракета, а потом је на Нишлије које су тек кренуле на починак сручено око 200 бомби.

Осам дана касније, 23. јуна између 9.30 и 10.15 наши западни “ослободиоци” на Ниш бацају и фосфорне бомбе.

Честитке за краљев рођендан КАДА се у српским црквама, 6. септембра обележавао рођендан краља Петра Другог Карађорђевића, у по бела дана, у 10 часова, уследило је ново гранатирање. Страдали су Сењак, Сарајевска улица, сиротињске бараке поред Саве... Тог дана у Београду су се догодила и три земљотреса. Први је почео у 6 часова, 30 минута и 15,8 секунди, други у 11 часова, 35 минута и 10,8 секунди.

Двадесет дана касније, 3. јула између 10.30 и 12 часова, кобни англоамерички авиони опет круже над Београдом. У седмом гранатирању највећег града Србије највише је страдала Чукарица, на којој је, поред неколико десетина мртвих, са земљом сравњено око 80 кућа. Разорени су Фабрика шећера и школа “Матија Бан”. Радио Лондон је јавио да су погођени важни немачки објекти, који су практично остали неокрзнути, а невине жртве нису поменуте.

Београд је огуглао, а неки његови житељи као да су се поигравали са судбином. Кафеџија Ташко Теофиловић, на чију су кафану “Куманово” на Чубури западни “савезници” 18. маја бацили девет бомби, за 13 дана је на истом месту подигао нову кафану.

Енглези и Американци су постајали све дрскији. У суботу, 22. јула 1944. обрушили су се на цивилни воз који је саобраћао између Краљева и Чачка. Убили су четири путника, а 12 тешко ранили. На станици у Краљеву, убили су равно 30 људи.

Истог дана први пут је бомбардован и Крагујевац, у коме је убијено више од 30 невиних људи, жена и деце. Пале су и прве бомбе на периферију Крушевца, у село Бивоље, на Глибовац и друга села у околини Смедерева и Смедеревске Паланке.

У петак, 11. августа 1944. организовано је ноћно разарање незаштићеног Краљева. Шест бомби пало је на Дечји дом. Само у једној колективној гробници сахрањено је 40 краљевачких мученика. На последњи испраћај својим суграђанима стигло је пола Краљева, опело је чинодејствовало десет свештеника. “Ослобођење” је узимало нови данак у крви. “Савезници” су у Алибунару убили 128 невиних људи, жена и деце, готово четвртину целокупног становништва овог банатског места.

Убрзо је на уцвељени Ниш бачено још око 800 бомби, а 21. августа 1944. године други по величини град Србије потпуно је докусурен.

Тих дана на Пећ су бацане бомбе од 500 килограма. Разорена је и Ћуприја, бомбе падају по шумадијском селу Марковцу, Житковцу код Алексинца и другим беспомоћним српским селима и градовима.

Масакрирање престонице Србије настављено је 3. септембра 1944. и трајало је пуна два сата. Овог пута на реду су Душановац, Раковица, Карабурма, па поново Пашино брдо, Котеж, Неимар и улице око главне Железничке станице. Три дана касније, 6. септембра, када се у српским црквама обележавао рођендан краља Петра Другог Карађорђевића, у по бела дана, у 10 часова, уследило је ново гранатирање.

Страдали су Сењак, Сарајевска улица, сиротињске бараке поред Саве... Тог дана у Београду су се догодила и три земљотреса. Први је почео у 6 часова, 30 минута и 15,8 секунди, други у 11 часова, 35 минута и 10,8 секунди.

Дан пакла освануо је 6. септембра 1944. године: “Цео Лесковац као да се дигао у вихору прашине, дима и рушевина... Оно што је остало од Лесковца лежало је обавијено покровом од дима”, записао је очевидац овог чина Фицрој Маклејн, Черчилов изасланик у Титовом Врховном штабу, а потоњи дугогодишњи Титов пријатељ, којем је маршал после рата, у знак захвалности, поклонио једну велелепну вилу на Корчули.

Испод “савезничке” прашине остала је готово четвртина Лесковца. Од 28.000 становника “српског Манчестера”, живот губи више од 6.000 људи, жена и деце. Немачки губици у Лесковцу и околини били су 300 пута мањи.

Била је то кулминација англоамеричке помоћи Титу да што више растроји и истраумира Србију у којој је већина становништва била против његовог покрета. Србија је тако пала на колена.

Само у првој недељи септембра Енглези и Американци су свакодневно са 200-300 ловаца и бомбардера разарали оно што је од Србије остало. Њихови кобни бомбардери су у тој недељи, од 1. до 7. сепрембра 1944. године, извели равно 1.973 борбена лета над Србијом и Црном Гором.

Та класична ваздушна инвазија изведена је 33 дана после признања Титовог најближег сарадника Едварда Кардеља да англоамеричко бомбардовање наших градова не наноси “готово никакве губитке” окупатору, већ да је једини опипљиви резултат ових акција “на хиљаде наших мртвих људи”.

После систематске ваздушне инвазије западних “савезника”, која је трајала од пролећа до јесени 1944. године, убрзо је уследила и класична копнена инвазија на Србију. Стаљин и Тито су на Србију упутили неколико стотина хиљада совјетских војника.


Крај