ПОШТО се после писма Божидара Недића, члана Међународне организације бивших ратника и ратних инвалида, Џорџу VI, краљу Велике Британије, упућеног 27. априла 1944. године, у англоамеричком масакрирању Србије ништа није променило, логични закључак је да су “хиљаде наших убијених људи” представљале један од најважнијих циљева оних који су наручивали и одобравали акције енглеских и америчких бомбардера.

Србија је с неверицом пратила потезе својих западних савезника. Али оно што се дешавало над Србијом није збуњивало само њене житеље већ и многе савезничке посматраче.

Први такав извештај о стању у Југославији шаље амерички амбасадор из Грчке (послат Стејт депертменту 15. маја 1944.године). Под ознаком тајно он реферише:

Нашим бомбардовањем југословенских цивила, у једном случају, како је то Радио Лондон објавио, бомбардовање је извршено на Титово тражење, ми идемо наруку непријатељу, а не само што то огорчава једног врло заслужног савезника, него отуђује од нас народ који би желео да се на нашој страни бори када дође велики дан. Неамеричко дело чинимо мешањем у један бесни грађански рат и тиме одбијамо од себе наше пријатеље”.

Иначе он напомиње својим шефовима да су његове оцене засноване на процени “Бироа ратних информација у Каиру”.

Два месеца касније(28. јуна) потпуковник Лин М. Фариш, који ће боравити као посматрач у Титовом Врховном штабу, шаље својој централни извештај, такође под ознаком “тајно”. Овај документ је насловљен као “Сумаран извештај о запажањима у Југославији у периоду од 19. септембра 1943. до 16. јуна 1944. године”. Он не крије своју збуњеност савезничким понашањем у овом делу Балкана, нарочито када је реч о америчким пилотима које су Михаиловићеви људи спасавали од Немаца:

Какав чудан склоп прилика баш те чињенице износе на видело! Пушке са жигом, `Власништво САД-а - U.S. Property`, спуштене из америчких авиона и са америчком посадом, бљују W.R.A муницију на људе који су спасли америчке ваздухопловце и који чине све могуће да се спасени удобно осећају и да их потом врате у безбедност. Па кад сам и ја збуњен тиме, у каквом ли је душевном стању народ у Југославији”.

И помоћника Одељења за Европу у Стејт департменту, Матјус, 14. августа шаље допис Рузвелту коме га обавештава да се оружје које се шаље у Југославију користи за окршаје са покретом Драже Михаиловића, а не против Немаца. “Примили смо више извештаја да се америчко оружје шаље за убијање Срба...” изричито тврди Матјус.

Постоји још америчких докумената из којих се може закључити да је циљ ваздушних напада заправо покоравање Србије, и да се омогући што безболнији улазак Титових партизана. а не борба против Немаца.

У својим мемоарским записима, генерал Маклин о ваздушној кампањи у Србији уопште не помиње ометање немачког повлачења из Грчке, већ пише о помоћи комунистима да “поново освоје Србију”.

Седам дана после трећег обрушавања на југословенску престоницу на Новом гробљу се окупило неколико хиљада Београђана. На помену жртвама англоамеричког разарања Београда, говорио је митрополит Јосиф:

- Напади извршени над српским народом и његовом јуначком престоницом 16. и 17. априла, на први и други дан Ускрса, па поновљени 18. маја, нису од српског народа ничим и ни од кога заслужени. То се не може одобрити, ни оправдати... Обично се каже да се траже војни циљеви, али ми се питамо: да ли су цркве, болнице, сиротињски станови, изнемогли старци и болесници, зар су то објекти које је требало напасти? Нека на то одговоре они који су то учинили!

- Напади су - наставио је митрополит Јосиф - учињени на најсветији хришћански празник, на дан када сви ми славимо победу живота над смрћу... Где је ту цивилизација, где култура, где хришћанство? Нека на то одговоре они који су то учинили!

После митрополита Јосифа, потиштеним и огорченим Београђанима обратио се Богољуб Кујунџић, министар правде у Недићевој влади:

- Београд, престоница Србије и српства, три пута је мучки бомбардован. Не ради војних објеката - бар Пашино брдо најбољи је доказ за то - него ради нас самих, ради ових невиних жртава које нам и мртве довикују: “Чувај се лажних пријатеља, а сачуваћемо се од непријатеља”.

- Три пуне године - подсетио је Кујунџић - тај исти Београд истицан је као симбол патње и мучеништва, и то баш од оних који га овако мучки нападоше. А данас он је, захваљујући њима, још већи мученик постао.

- Такав свадбени дар младом краљу Петру, а своме пријатељу и савезнику, незапамћен је у историји света - истакао је Кујунџић. - Или је то можда савезничка воштаница упаљена за рачун Јосипа Броза на гробове оних стотина и стотина побијених Срба који су веровали у реч једне светле империје и у пријатељство једног великог народа.

НАШЕ ПОСАДЕ БАЦАЛЕ БОМБЕ

Радио Бејрут је у емисији на румунском језику објавио да су у многим енглеским авионима који су сејали смрт по Београду биле југословенске посаде које је Тито почетком 1944. године упутио на обуку у англоамеричке базе смештене на југу Италије.

Трагични биланс вишемесечног англоамеричког разарања водећих градова Србије и Црне Горе никад нико није ни покушао да сачини, а камоли да достојно обележи стратишта десетина хиљада невиних жртава.

Квислиншка влада генерала Милана Недића, која је чинила све што је могла да заштити народ од “помоћи” Енглеза и Американаца убрзо је била на вешалима или у вечном изгнанству.

Нова, комунистичка власт, која се устоличила и на крви ових несрећника, никад није ни помишљала на потребу да попише невине жртве англоамеричког бомбардовања, а камоли да обелодани истину о овим терористичким операцијама. Није то покушала ни за Титовог живота, а ни после његове смрти. Чак ни после распада Титовог Савеза комуниста, ни после крвавог слома комунистичке Југославије.

Није то ни чинила званична Србија, да утврди и објави истину о једној од најтежихм масакрирања Србије у њеној историји.

После ових “савезничког” оргијања над Београдом многи имућнији људи почели су још издашније да помажу породице унесрећених суграђана.

Угоститељ Живојин Ранђеловић, закупац бифеа “Србин” у Немањиној улици број 1 у Београду, прикупио је од гостију свог локала 5.980 динара, ученици из Младеновца дали су 7.187 динара. Грађани Алексинца упутили су 120.000 динара, рудари Ибарских рудника одвојили су 7.280 динара, спортисти београдског “Хајдука” са Лиона 40.578, рудари Сењских рудника 25.220. Српска православна црква 2,5 милиона динара.

Црвени крст Београда делио је све више намирница пострадалим Београђанима. Сваки унесрећени Београђанин добијао је по три килограма усољеног меса од дивље свиње, по килограм маслинки и смокава и по пола килограма сапуна. Деци до десет година, као додатак за појачану исхрану, даван је по килограм сувог грожђа, смокава и лешника.