Истог дана када и Београд, на Ускрс 1944. године, “савезнички” бомбардери су се устремили и на црногорску престоницу Цетиње. Истог дана страдали су и Жабљак, Шавник, Колашин, Андријевица, Гацко, Билећа.

Само два дана касније, 19. априла 1944. године, маршал Тито се обраћа Пеку Дапчевићу и Митру Бакићу, својим изасланицима у Штабу 2. корпуса НОВЈ:

Јавите нам која мјеста треба бомбардовати.”

Дапчевић и Бакић радио везом одговарају.

Нека бомбардују Сјеницу, Бијело Поље и Подгорицу. Молимо хитан одговор на ове предлоге. Пеко, Митар.”

Титов одговор је стигао из ваздуха.

У рану зору 5. маја 1944. на Подгорицу је кренуло 120 тешких четворомоторних бомбардера.

Настао је прави пакао.

Пола Подгорице је разорено до темеља. Енглеске и америчке бомбе убијају сваког шестог житеља Подгорице. Од 15.000 људи, теже и лакше је рањено готово 4.500 деце, жена, стараца. У кући Мила Беговића изгинула је цела породица, он, његова супруга и четворица синова. Иста судбина задесила је и Андрију Ђурашевића и десетине других подгоричких породица.

Неверица у Србији Србија је с неверицом пратила потезе својих западних савезника. У мноштву протеста, који су стизали из свих њених крајева, издвајао се глас старог дипломате др Мирослава Спалајковића: "Титов покушај продора у Ибарску долину и англоамеричко бомбардовање Београда представљају два повезана потеза исте операције."

Немачке жртве биле су готово 200 пута мање од губитака невиног цивилног становништва Подгорице. Нацистички окупатор је имао 15 мртвих.

Само 24 часа по завршетку “Недеље пацова” енглески и амерички бомбардери су се по десети пут окомили на Београд. Тог дана, 8. септембра, на град су падале бомбе од 1.000 килограма. Срушене су и многе вишеспратнице, међу којима и она на углу Његошеве и Краља Милутина улице.

Опет је било на десетине мртвих и обогаљених, уцвељених и унакажених. У рушевинама је остао и пензионисани генерал Петар Пешић, бивши министар одбране и начелник Генералштаба Краљевине Југославије, иначе познати пријатељ Енглеза. Неколико сати касније овај стари српски официр, носилац многих највиших домаћих и страних одликовања и признања, испустио је душу.

Од сопственог живота “ослобођени” су и Добрила Костић и њен син Глигорије, сестре Зорка Бабовић и Ружица Христодулу, брачни пар Дана и Воја Стевановић, апотекар Димитрије Јевтић и његова супруга Радмила, малишани Будимир и Надица Стевановић...

Десет дана касније, 18. септембра, када је маршал Тито, задовољан ефектима англоамеричког бомбардовања Србије, кренуо на први разговор са Стаљином - од кога ће тражити да изврши копнену инвазију на Србију - Београд је већ једанаести пут био на мети енглеских и америчких бомбардера.

Две недеље касније, баш у време док су се градом проносили гласови како се “Черчил извињава за ускршње бомбардовање” српске престонице, како је “енглески краљ обећао да се то више неће поновити”, Београд је поново завијен у црно.

Болница војни објект Према извештају немачке команде за југоисток, “60 одсто града је разорено”, а Пеко Дапчевић је, без обзира на све, био веома задовољан. - У Подгорици - јављао је он маршалу Титу - бомбардовани углавном војнички објекти, болница Крушевац, ауто-парк, разни магацини и слагалишта и сви положаји: Горица, Љубовић, Коканерешка Гора, мост, на Цијевни и сва околна села. Било десет великих пожара... Према досадашњим подацима, око 2.000 жртава. Политички, војнички и МОРАЛНИ ефекат бомбардовања ДОБАР.

Био је четвртак, 18. мај 1944. Јутро је увелико одмакло. Часовник на Теразијама показује девет сати и 55 минута. Над облачним и кишовитим небом истраумираног града затутњали су енглески и амерички бомбардери.

Напад је био још безочнији од оног ускршњег. Главна мета, овог пута, била је периферија Београда у којој је становала градска сиротиња. Пашино брдо, Котеж, Неимар и Чубура обавијени су густим облацима дима и прашине.

Оргијање “савезничких” авиона трајало је готово пуна два сата. У неким деловима града бомбе падају на сваких сто квадратних метара. Само испод једне куће извучена су 32 леша.

Тито и његов Врховни штаб, по свему судећи, од самог почетка су знали да од англоамеричког бомбардовања највећих српских и црногорских градова највише страда невино цивилно становништво, а да су немачки губици минимални. Готово занемарљиви.

То се као на јасно види и из писма, које је у овом фељтону “Новости” цитирано, а које је Едвард Кардељ 29. јула 1944. године с Виса упутио Централном комитету КП Словенија.

Кардељ је тако, вероватно захваљујући и својим специјалним односима са Титом, спасао Љубљану и Словенију, а разарање Србије је и даље настављено. Чак је и појачано, иако су, као што се види, Тито и његови сарадници на Вису добро знали да Немци “немају готово никакве губитке” и да Енглези и Американци “бомбардују на посебан начин”. Да “покривају целе површине, да циљеви њиховог разарања уопште нису изоловани на немачке објекте и да је једини прави биланс англоамеричког бомбардовања - хиљаде наших убијених људи”.

Неколико дана после ускршњег бомбардовања југословенске престонице, Недићева влада је излепила плакате по граду: “Памет у главу! Ни лево, ни десно, него својим правим српским путем, само за своје интересе и за интересе свога народа и своје Србије!”

Није вредело, они који су својим летећим крстарицама преплављивали оловно небо над Београдом, гледали су и лево и десно, па онда и десно и лево, па су од пролећа те 1944. године до тајног и ником пријављељеног Титовог лета у Москву, главни српски град разарали још десет пута.