На Ускрс, уз Божић највећи хришћански празник, 16. априла 1944. године. Београд је у раним јутарњим часовима завијен у црно.

Све београдске цркве биле су препуне, на улицама је било живље него било ког дана за време окупације. Целе породице ишле су у кућне посете својим рођацима и пријатељима. Београђани су тог дана желели, макар на тренутак, да забораве страхоте рата, да себи приуште илузију радости и нормалног живота, да у ведром расположењу прославе Ускрс и скорашњи крај рата.

Истина, у Београд је тек стигла вест да је управо бомбардован Ниш. Иако потиштени и забринути због те вести, Београђани нису хтели да верују да се то исто може десити и њиховом граду. У ту суморну могућност нису веровали чак ни кад је дат први знак за узбуну. Многи су се склонили, али чим је престао знак за узбуну, улице су опет оживеле. Чак и кад су се појавили први англоамерички авиони, Београђани су их радознало гледали, не слутећи шта ће се ускоро десити.

Само за неколико секунди кристално ведро небо над Београдом премрежено је ексадрилама авиона.

Почео је прави пакао, врило је као у котлу. Истовремено су фијукале стотине бомби, завијале градске сирене, урлали мотори бомбардера.

Бајлонијева пијаца и све околне улице, у којима током рата никад није био ниједан војни објекат, биле су разорене и уништене. Прашина је прекрила пијацу на Каленића гувну, болнице, у којима су били смештени и наши тек пристигли заробљеници из Немачке, претворене су у рушевине. Разорено је и прво београдско породилиште, подигнуто после Првог светског рата добровољним прилозима Београђана. У њему су Енглези и Американци прекратили животе и неколико породиља са тек рођеним бебама.

У кући Шићевића у центру града смрт је нашло седморо Београђана. Главни немачки пунктови у окупираном Београду нису ни окрзнути.

Неколико сати касније, на други дан Ускрса, уследило је друго још безобзирније разарање Београда. “Савезничке” бомбе погодиле су Централни хигијенски завод, Болницу за заразне болести, Дом слепих, Берзу рада, Ортопедски завод, Државни дом за мушку децу, Државни дом за женску децу, два дома за децу српских избеглица из Хрватске и Босне и Херцеговине, Дечју болницу, Дечји диспанзер...

"ОСЛОБОДИОЦИ" Бомбе са оваквим порукама на српску престоницу су бацале “летеће тврђаве” Б-17 и четворомоторни бомбардери Б-24, који су се, иронијом судбине, звали “либератори” - “ослободиоци”. Они су Београд разарали тзв. тепих бомбама којима ће годину дана касније сравњивати са земљом највеће Хитлерове тврђаве у Немачкој.

Страдало је неколико млинова, галерија, библиотека, издавачких предузећа, музичких школа, биоскопи на Теразијама, Центар за хумор, Српско народно позориште...

Срушене су Теразије, оштећени сви мостови на Сави и Дунаву, прах и пепео прекрили су десетине београдских улица. Од Нишке, Стишке, Алексе Ненадовића, Крунске, Француске, Римске, Милетине, Мекензијеве и Кнеза Милоша до Млетачке, Краљице Наталије, Звечанске, Хаџи Ђерине, Немањине...

Разорне “савезничке” бомбе погодиле су главну железничку станицу, железничке станице у Топчидеру и Раковици, Окружни уред за осигурање радника, Палату “Албанија”, Пошту број 2, Фабрику штофова Владе Митића на Карабурми, Фабрику хартије “Вапа”, Технички факултет, Вајфертову пивару, Студентски дом.

Београд је био обогаљен, живот је изгубило око 2.000 људи, жена и деце, а рањено преко 5.000.

Да после првог бомбардовања, за време кошмарне, непроспаване ноћи, Београђани нису масовно напуштали своје домове и склањали се у околна села, пола Београда би било претворено у гробље и згариште.

Савезници” су се окомили чак и на препун немачки логор на Сајмишту. На лицу места погинуло је 60, а рањено око 150 несрећних логораша, Срба и Јевреја.

Немачки губици у Београду били су сто пута мањи од жртава невиног цивилног становништва.

Само у једном дану испред централног гробља стајало је 450 ковчега Београђана којима је неко из породице остао жив па је могао да се постара за њихову сахрану. Међу њима је био и прота Бранислав Маринковић, угледни српски свештеник, који је поред матерњег говорио француски, руски, немачки, грчки и италијански језик. Њега су велики западни “савезници” усмртили у Цркви Светог Александра Невског на Дорћолу, и то баш у часу када је отворио свечану Ускршњу литургију.

БИЗАРНЕ ДЕПЕШЕ Међу депешама у којима је Коча Поповић маршалу Титу, на његов захтев, предлагао шта све у Србији треба бомбардовати вероватно су посебно бизарне оне које је упутио 28. и 29. августа 1944. године. У првој он свог врховног команданта извештава како “сада сазнајемо да су у Лесковцу биле велике снаге, углавном Недићевске” и да су “отишле из Лесковца за Крушевац, Зајечар и три воза Бугара за Ниш...” Сутрадан, Поповић предлаже “најхитније озбиљно бомбардовање” тог истог Лесковца из кога су Недићеве и бугарске трупе “отишле за Зајечар и за Ниш...”

Београђани су били пренеражени када су на једној великој бомби, која случајно није експлодирала, открили поруку коју им шаљу Енглези и Американци и они који су одобрили њихово сулудо масакрирање Београда. На бомби је крупним ћириличним словима била порука: “Срећан Ускрс”.

Са тако циничним ускршњим честиткама “савезници” су убили Миливоја Чолак-Антића, коњичког пуковника у пензији, носиоца Карађорђеве звезде с мачевима, учесника свих ослободилачких ратова Србије од 1912. до 1918. године. Живот је изгубила седмогодишња Љиљана и осмогодишња Гордана Благојевић, па Божидар Теофиловић, шеф агенције “Вагон - Ли” и његов син Милан, пензионисана учитељица Борка Арнаутовић, сироти Властимир Јовановић, избегличка деца Раде, Момчило и Анина Петровић, Љиљана Ковач и Невенка Дабић, ученица Марија Атанацковић, Босиљка, Стеван, Владислав, Даница и Војислав Радоњић, књижар Радомир Диковић, Десанка Гудурић, Милош Лале Гајинов, Мара и Живко Инћић, ученици Богдан, Милутин и Драгутин Илић, обућар Станимир Милојевић, Десанка, Даница, Милан и Милева Јанковић, Иван Кежман, Миливоје, Марјана и Петар Јовановић.

Погинуо је и музичар Драгомир Прњатовић, Радмило и Бранислав Стефановић, Лепша, Бранкица и Јамна Димитријевић, Лепосава, Војислав и Ружица Шићевић, Јелена Красојевић, Сергије Васиљев, Зорка и Стојанка Војновић, Марија и Борка Даскаловић.

Убијени су и др Лазар, др Војин и Душан Бесарабић, Веца Дедовић, Мира Полачек, фудбалер Мија Марковић, бициклистички ас Ђока Дрљачић, електричар Никола Радаковић, па Десанка Марковић, Аница Нађ, Гојко Сировина, Жарко Чучковић, Драгиша Милошевић, Антоније Деспотовић, трафикант Богомир Павловић, Нада и Љубинко Босић.

Наши “ослободиоци” су усмртили и ученика Милана Мркића, пензионисаног генерала Милутина Мариновића, инж. Михајла Пљушића, месара Рада Јајчанина, литографа Милана Јовановића, возовођу Ђорђа Ђукића, деветогодишњег Пантелију Михајловића. Па Алексу Ђорђевића, Песка Регине, Властимира Лазаревића, Зорку и Миодрага Антића, Аницу Којић, Марију Бесарабић...