Месец дана после савезничког разарања Ниша, крајем новембра 1943. године, Тито је, на предлог својих сарадника из Словеније, у Јајцу проглашен за маршала. Два месеца касније, 5. фебруара 1944. године, он ће својим изасланицима у Србији (Главном штабу НОВ и ПО Србије) упутити депешу која ће више од 50 година скривати једну од највећих тајни Другог светског рата на нашим просторима. Тајну - ко је у ствари тражио, ко предлагао, а ко одобравао најбестијалније разарање српских и црногорских градова у њиховој историји. Оригинал овог документа гласи: “Врховни штаб НОВ и ПОЈ, у сагласности са Савезничком мисијом при Врховном штабу одобрио је упућивање мајора Јохана Хеникера Мајора, Главном штабу НОВ и ПО Србије као локалног претставника Савезничке мисије при Врховном штабу, код које је он до сад био на служби.

Дужности г. мајора Хеникера, као шефа локалне савезничке мисије при Главном штабу НОВ и ПО Србије биће следеће:

1. Општа веза са Главним штабом НОВ и ПО Србије. У вези са тиме ви ћете њему давати обавештења која су корисна за заједничку борбу против окупатораа и домаћих издајника.

2. Све ваше жеље у поглеђу помоћи савезничког ваздухопловста он ће достављати Савезничкој мисији при Врховном штабу која ће вашу жељу саопштити Врховном штабу. Врховни штаб пак ће одлучити да ли ће предложени циљ да се бомбардује с обзиром на општу војну ситуацију у Југославији.

3. Организација снабдевања НОВ и ПО Србије. У томе циљу он се опуномоћује да у саветовању с вама предложи места за бацање материјала као и потребу за слање посебних локалних мисија на поједина места. Што се тиче слања материјала, он или локалне мисије саопштиће ваше потребе Савезничкој мисији при Врховном штабу и савезничкој Врховној команди у Средоземљу. О томе колико, и када ће се авиони слати коначно ће одлучити Врховни штаб у сагласности са Савезничком мисијом. Да би се пак организовало слање материјала потребно је да он и посебне локалне мисије буду у сталној радиотелеграфској вези са савезничком Врховном командом у Средоземљу и савезничкој мисијом при Врховном штабу.

ПРИМОРАНА КАПИТУЛАЦИЈА - Ја бих разумео бомбардовање Ниша - рекао је опраштајући се од својих изгинулих суграђана окружни начелник Јован Барјактаревић - да смо ми зараћена сила, па да они хоће да нас приморају да клекнемо на колена и да положимо оружје. Да нас приморају на капитулацију. Па зар ми нисмо капитулирали и побацали оружје још онда када смо се везали за оне који су ове жртве и проузроковали. Сада ми немамо пред ким да капитулирамо, једино ако они хоће да капитулирамо пред Титом.

А/ Савезничким официрима омогућујте присуствовање појединим војним операцијама и акцијама по њиховим жељама.

Смрт фашизму - Слобода народу!”

Другим речима, Тито у овој депеши своје поверенике у Србији најпре обавештава да им у специјалну мисију шаље енглеског мајора Џонија Ханикера, члана Британске војне мисије при Врховном штабу НОВЈ, а онда им од речи до речи каже: - Све ваше жеље у погледу помоћи савезничког ваздухопловства он ће достављати Савезничкој мисији при Врховном штабу НОВЈ. Врховни штаб ће пак ОДЛУЧИТИ да ли ће предложени циљ да се бомбардује.

Ова депеша разрешава све дилеме које су наши историчари и други чувари Титовог “имена и дјела” деценијама измишљали да би “највећег сина наших народа и народности” сачували од њега самога. А они су деценијама, многи то чине и данас, тврдили да Тито и његов Врховни штаб нису имали никакве везе са англо америчким, бомбардовањем највећих градова Србије и Црне Горе, да они ту операцију ни случајно нису одобравали, да се Тито наводно љутио на Енглезе и Американце због ове чудовишне операције, чак да је код својих западних савезника протестовао што тако бездушно уништавају српске и црногорске градове, што безразложно убијају беспомоћно цивилно становништво... А сада је, донекле, јасније да све те разорне акције одобравао сам Тито, да је његова реч била и прва и последња. Његови изасланици у Србији и Црној Гори пријављивали су, по Титовом налогу, своје жеље, а он, вероватно са још неколицином сарадника из Врховног штаба, одлучивао кад ће оне, како и с колико авиона и бомби, бити реализоване.

Ова депеша скида развејава све историјске заблуде око бомбардовања било српских и црногорских градова, али и са првог англо-америчког сатирања Ниша. На основу механизма изложеног у телеграму друговима у Србији врло је логично да се претпостави да Тито за то бомбардовање Ниша није тражио покриће у жељама потчињених у Главном штабу Србије, већ да је том приликом имао других и конкретнијих идеја.

Овакав закључак потврђује и чињеница да ће се Енглези и Американци убрзо после слања ове Титове депеше поново обрушити на Ниш. Десило се то 30. марта 1944. Само једна бомба тешка 500 килограма срушила је и у прах и пепео претворила четири породичне куће у центру овог измученог града.

Извлачење мртвих и рањених трајало је пуних шест дана. Седмог дана поред заједничке гробнице жртава од 20. октобра 1943. ископана је нова колективна гробница. У њу су 7. априла 1944. спуштена тела 11 Нишлија, а неколико десетина преосталих несрећника сахрањено је у породичне гробнице.

Још жртве овог, другог бомбардовања, нису биле ни сахрањене, а Енглези и Американци су се поново, по трећи пут, устремили на Ниш. Било је то у среду, 5. априла 1944.

Први знак за узбуну дат је у 13.30. Сат и по касније, кад су сви помислили да је опасност прошла, над градом су се у борбеном поретку појавили први англо-амерички бомбардери. Брујали су из правца североистока.

Овог пута режија разарања града на Нишави била је још циничнија. Први авиони су обавили Ниш вештачком маглом, а они који су стизали иза њих насумице су, са висине од три-четири хиљаде метара, бацали свој убитачни товар. Први удар почео је у 15, а други у 15.15, трећи, најжешћи, у 15.40.

На беспомоћне Нишлије Енглези и Американци су преко Титовог Врховног штаба изручили 248 бомби, од којих само три нису експлодирале. Најлакше су имале 100, а најтеже 500 килограма.

Немачки објекти опет су остали читави.

Живот је изгубило 88, а теже и лакше је рањено 184 људи, жена и деце. У рушевинама су остале целе породице. Поред осталих и породице Александра Петровића и Томе Милосављевића. Погинули су и осамнаестогодишњи Радомир Илић из села Топонице и тринаестогодишњи Мирослав Милорадовић.

Срушене су десетине породичних кућа и јавних зграда. Бомбе су падале чак и по градском гробљу. Наши “савезници и ослободиоци” нису поштедели ни Саборну цркву, њен иконостас, певницу и олтар.