БЕСОМУЧНО англо-америчко разарање десетина српских и црногорских градова, вароши и села, започето 20. октобра 1943. а окончано 18. септембра 1944. године, уочи Стаљинове инвазије на Србију, једна је од највећих мистерија наше новије историје. О овој великој ваздушној операцији која је прогутала животе хиљаде невиних људи, чак и тек рођенe бебe, за Титовог живота нико се није усуђивао да каже ни једну једини реч. Нико то није озбиљније покушао да уради ни после његове смрти, па чак ни после распада Титове Југославије. Званични режими Србије и Црне Горе, ни данас ништа не покушавају да учине како би се утврдила права истина о највећој и најтрагичнијој ваздушној инвазији која је на наше просторе икад организована.

Мистерија којом је ова акција Енглеза и Американаца обавијена истрајава тако и до данашњег дана. Кључне карике те велике енигме потпуно су замагљене. Још се поуздано не зна ни ко је ту операцију захтевао, а ко одобравао. Све је то нормално чињено под фирмом истеривања Немаца из Србије и Црне Горе, а ни данас се не зна ни шта је био прави циљ ове инвазије, ни какви су били њени прави ефекти. Још мање се зна зашто су Енглези и Американци ову операцију изводили “на посебан начин”. Зашто су Србију и Црну Гору засипали тепих бомбама, зашто су на нашим градовима и селима увежбавали оно што ће касније примењивати у тврђавама нацистичког режима Адолфа Хитлера у Немачкој? Најзад, зашто је ова терористичка канонада систематски продужавана иако се од самог почетка знало да Немци у Србији и Црној Гори “немају готово никакве губитке”, а да је њен прави ефекат “хиљаде наших мртвих људи”, како је тврдио Титов најближи сарадник Едвард Кардељ.

Тек у последње време неке од ових енигми су, организован је и један научни скуп. У Лесковцу, вероватно највећој жртви ове “помоћи” англо-америчких “савезника и ослободилаца” је организован и један научни скуп, где је та табу тема формално начета, али прави смисао и циљ ове операције још није откривен. Велики допринос историском померању ка откривању позадине овог трагичног чина за српски народ, дао је др Момчило Павловић, директор Института за савремену историју у Београду, који је са Верољубом Трајковићем аутор књиге “Савезничко бомбардовање Лесковца 6. септембра 1944. студија и документи”. Томе, можемо још да додамо по који новински текст и све то заједно ствара утисак да се та мистерија до краја и не може расветлити. Биланс вишемесечног англо-америчког разарања водећих градова Србије никад нико није ни покушао да сачини, а камоли да достојно обележи стратишта десетина хиљада невиних жртава. Међутим, једна депеша Јосипа Броза Тита, упућена 5.октобра 1944. Главном штабу НОВ и ПО Србије и писмо Едварда Кардеља Централном комитету Комунистичке партије Словеније (са пост скриптумом за супругу Пепцу) из исте године. полако развејава историјску маглу ко је наређивао бомбардовања српских и црногорских градова.

Комплетан текст ових дописа и њихови факсимили биће објављени у у штиву које је пред нама. Томе ће бити придодата и копија тајног извештаја америчког амбасадора из Грчке Маквега, о стању у Југославији од 15.маја 1944. године.

Из приче која следи видеће се све. Видеће се хиљаде невино страдалих, жртве и џелати, сценарио по коме је све то чињено. Видеће се и они који су то тражили и одобравали, видеће се и сав цинизам ове “хумане мисије”. Видеће се и смисао и бесмисао и оних који се и данас плаше истине, којима су заблуде важније од људских живота, догме прече од елементарног људског морала, утопија дража од образа. Видеће се они који су за власт давали и дају све, од немоћних стараца до тек рођених беба.

Била је среда, 20. октобар 1943. године. Часовници показују да је 13 часова и 3 минута. Небо је прокључало. У ниском лету, са заглушујућим моторима, Нишу се приближава неколико десетина бомбардера.

С помешаним осећањима, лебдећи између страха и наде, Нишлије упиру погледе ка плавом своду изнад града. Само који секунд касније неверица прераста у шок. Заглушујући хук авионских мотора меша се са потмулим експлозијама, које се чују са свих страна.

Из густе прашине, која је прекрила цео град, чују се само вапаји. Највише из најсиромашнијих делова града смештених око железничке станице, из Шумадијске, Дринске, Призренске, Кајмакчаланске, Шиптарске, Гвоздене и Бањалучке улице.

Пакао је трајао 14 минута. У рушевинама живот губи више од 250 људи, жена и деце. Међу њима су били Марија Стојановић са својим малим синовима Миодрагом и Слободаном, па Драгиња, Верица, Љиљана, Драган и Властимир Миленковић, ученици Радомир Ђорђевић, Душан Јовановић и Александар Јанковић, радници Живојин Ђорђевић, Никола Вујаклија, Милан Стојановић, Љубомир Косовац, Божидар Велачић, Костадин Здравковић, Милун Стојановић, Милосав Јовановић, Светислав Ранђеловић, Душан Јокић, његова супруга и троје деце, ћерка и два сина.

ПОМЕН СТРАДАЛНИЦИМА Седам дана после напада на Ниш, 27. октобра у 11 часова, у Саборној цркви у Београду одржан је помен невиним нишким жртвама. Уз саслуживање великог броја београдских свештеника и хора Првог београдског певачког друштва чинодејствовао је епископ Валеријан, а говор посвећен жртвама првог “савезничког” бомбардовања Србије одржао је Влада Милутиновић, протојереј београдске Вазнесенске цркве.

Убијени су и Новка Пајић, Борјанка и Димитрије Ивковић, Зорка Вукановић, Зора Маринковић, Борка и Димитрије Димитријевић, Перса Јовановић, Ранђел Ристић, Илија Јовановић, породица Драгољуба Митровића, сељаци из Габровца, Печењеваца, Суповца, Брестовца, Липовице, Доњег Матејевца, Буковице, Јошанице, Грајача...

У присуству неколико хиљада Нишлија већина жртава је, после опела, сахрањена у заједничку гробницу. На сваку хумку пободен је крст, а на средину заједничке гробнице стављен је велики чамов крст на коме су крупним црним словима исписане речи: “20. октобар 1943.”

Немачки окупаторски објекти у Нишу претрпели су само мања оштећења.

На вест о англо-америчком разарању Ниша, које је уследило само неколико дана после московске конференције представника ССС, САД и Велике Британије, на којој се расправљало и о ситуацији у Југославији - у Београду су предузете све мере за проглашење узбуне. Железнички саобраћај је одмах обустављен. Са железничке станице склоњени су сви цивили, а чиновници Министарства саобраћаја послати су кућама.

Помен првим страдалницима англо-америчког бомбардовања, које, иначе, није имало никакве везе са било каквом копненом операцијом у овом делу Балкана, одржано је 27. октобра у 11 часова, и у Нишу, Крагујевцу, Пожаревцу и многим другим градовима Србије.