ВЕЛИКИ рат је и на српској страни изнедрио низ великих пилота о чијим ратним успесима су испредане легенде. Ипак, име и дело пилота Тадије Сондермајера ушли су у историју као једног од најзаслужнијих што је авијација у Србији кренула напред пуним плућима и после рата.

Био је херој и на Солунском и на Западном фронту. На француско ратиште је доспео када је у ову земљу пребачен на лечење од маларије, а борио се уз бок легендарном француском асу Ренеу Фонку против ескадриле „фокера“ Манфреда фон Рихтхофена, званог Црвени Барон, и бележио велике победе.

После рата постао је први школовани српски авио-инжењер, један од оснивача првог аеро-клуба СХС, а јуна 1927. формирао је прву српску цивилну авио-компанију „Аеро-пут“ да би „Србима приближио летење“. Месец дана раније, тачно 2. маја, извео је заједно са Леонидом Бајдаком велики интерконтинентални лет Париз-Београд-Бомбај, у дужини од 14.800 километара. Ово интерконтинентално путовање догодило се месец дана пре него што је Линдберг прелетео Атлантик. На аеродорому на Бежанији, Сондермајера и Бајдака је дочекало око 50.000 Београђана који су тек тада поверовали да су путовања аеропланом безбедна.

Тадија Сондермајер је био један од тројице синова Романа Сондермајера, пољског хирурга који је у Србију дошао маја 1889, као војни лекар. У балканским ратовима служио је као коњички официр да би се у Првом светском рату нашао у саставу Четвртог коњичког пука потпуковника Петра Живковића. Када је 2. децембра (по старом) или 15. (по новом календару) 1914. Београд ослобођен после дванаест дана окупације, млади Сондермајер је био на челу једне коњичке патроле која је прва ушла у град и обезбеђивала краља Петра, док се молио на литургији у тек ослобођеном граду.

Мајор Докић, командир претходнице и поручници Сондермајер, Светислав Хођера, Миодраг Пауновић и потпоручник Душан Степановић тукли су Аустроугаре у одступању из Београда чувајући старог краља.

Сондермајер је ту зарадио прву Сребрну медаљу за храброст, а касније су на његове груди прикачена и многа друга одличја. Брата Михајла Тадија је изгубио у првој великој бици на Церу. Михајло је страдао као најмлађи српски добровољац, шеснаестогодишњак. Куршум га је погодио у ђачку књижицу. Други брат је, такође, био коњички официр да би потом постао ваздухопловац у рату.

СУСРЕТ У ФЛАНДРИЈИ СОНДЕРМАЈЕР је у дневнику описао и дирљив сусрет са обичним белгијским сељаком у неком селу у Фландрији. Овај човек је гледајући униформу ваздухопловца међу француским пилотима покушавао да погоди одакле је: - Португалац, Рус, Италијан - нагађао је. Затим му је у помоћ притекао франуски пилот: - Господин је официр оног народа који је у овом рату највише пропатио, показао највеће јунаштво и припада најхрабријој војсци. Јасно, ви сте Србин - сетио се одмах Белгијанац.

Тадија је научио да лети у пролеће 1916. у Седесу крај Солуна и до јуна 1917. био пилот извиђач. Пошто се разболео од маларије, како је записао Шиме Оштрић у књизи „Српска авијатика 1912-1918“, упућен је у Француску на лечење. Али он није хтео да „дангуби“ и из болнице се пријавио за школу авио-акробација у Поу. Потом је бриљирао у школи гађања у Казоу, што га је препоручило да 1. марта 1918. буде примљен у најелитнију ескадрилу француске авијације „Рода“, међу 60 најбољих француских пилота-ловаца.

Шиме Оштрић, ваздухопловни публицист, овако је описао Тадијину борбу од 21. маја 1918:

Летећи на висини од 1.000 метара Тадија је зашао преко линије фронта... У даљини се указао двокрилац, па се Сондермајер упућује према њему долазећи из правца немачких линија. Заварани том чињеницом Немци се не осврћу превише на усамљеног ловца...

Немци налећу право на цеви Сондермајера који их одавно и издалека узима на нишан и прецизно отвара ватру из близине. Пошто се са немачким авионима мимоишао за длаку, Тадија прави маневар ‘реверсман’ да би поново угледао свог противника. Немачки двосед тада почиње да пада...“

Како је забележила проф. Радмила Тонковић у књизи о Тадији Сондермајеру, овај ас је све време боравка у Француској водио и свој дневник у којем је записивао значајне тренутке. Професорка Тонковић издваја детаљ из дневника када га примају у најелитнију француску ескадрилу у огромном шатору на пољу код Вердена. Француски официр је тада рекао:

- Господине поручниче, желим да вам искажем, у име мојих потчињених другова, сву срећу, сву част да сам примио у свој круг првог српског официра на свом фронту.

Потом се Фонк обратио француским пилотима:

- Господо, позивам вас да поздравите униформу оне славне војске о којој смо досад само слушали и којој смо се тако дивили!

- Шест руку тада полете као једна - описао је Тадија овај тренутак.

Пишући даље о узбуђењу што је стигао међу елитне француске пилоте, Сондермајер је у свом дневнику забележио како је у мраку своје бараке те ноћи „љубио своје старе, избледеле металне еполете које су прале кумановске кише, пекло сунце Брегалнице, засипала прашина Мачве и ледили албански мразеви“.

Ескадрила „Роде“ у којој је летео Тадија Сондермајер од марта 1918. ратовала је против чувених немачких „фокера“ које је водио легендарни немачки ас Манфред фон Ритхофен, звани Црвени Барон.

Како је забележио Сондермајер, од 1. марта до 21. маја 1918, пошто су Немци успели да пробију фронт и да потисну Четврту британску армију, шест недеља летели су пет пута дневно, а 14 дана узастопно. Битке су биле жестоке, а чак седам пута су поседали нове аеродороме. Тадијина ескадрила је оборила 265 Немаца, а две победе су уписане Сондермајеру, док му неколико победа није верификовано, јер су авиони падали с друге стране фронта.