ПОСЛЕ продуженог, петогодишњег мандата, бивши дански премијер Андерс Фог Расмусен (61) напушта кормило НАТО-а и место генералног секретара јединог војног савеза на планети препушта бившем норвешком премијеру Јенсу Столтенбергу.

У поплави драматичних вести с разних страна света, од Африке, преко Блиског истока, до Украјине, ова редовна смена није привукла нарочиту пажњу медија и међународне јавности, поред осталог вероватно и зато што је свима јасно да је генерални секретар само високи чиновник, а никако и личност која доноси кључне одлуке у вези с политиком и ангажовањем Атлантског савеза. Стога ваљда и бирају приљежне и педантне северњаке пословично хладне крви и подједнако хладне рационалности.

Ипак, крај једног мандата испуњеног живом активношћу НАТО-а прилика је да се сведу неки биланси, што је учинио и Расмусен, на веома карактеристичан и поучан начин. Његов опроштајни интервју америчкој агенцији АП вишеструко је индикативан и заслужује пажљиво, а ако треба, и поновљено читање.

У духу светског тренда тираније телесности и потискивања церебралности, витки дански политичар, за кога кажу да недељно проводи неколико сати у теретани, изражајном метафориком фитнеса и пилатеса задовољно констатује да је за време његовог мандата Алијанса „скинула стомак и очеличила мишиће“. Расмусен, затим, анализира поједине аспекте трансформисања и деловања НАТО-а у променљивим међународним околностима. С обзиром на трајну оријентацију савеза на чијем се челу налазио, аналитичко свођење рачуна и оцене генералног секретара углавном не доносе нека нарочита изненађења, али су поједини акценти ипак занимљиви.

Понајпре осврт на контроверзну мисију у Либији, једну од најсрамнијих страница западног интервенционизма. Да бар Либију није помињао! Али не, Расмусен мудро закључује да је хаос у Либији после рушења Гадафија поука међународној заједници да мора брже да се ангажује у свргавању репресивних режима како би повећала шансе за стабилан исход. Улога самозваног светског полицајца је, дакле, сасвим легитимна, само је треба одлучније и ефикасније вршити!

Расмусена очигледно жуља Сирија и чињеница да акције Башара ал Асада као да расту, сем ако у обрачунавању с Исламском државом не буде и неке веће колатералне штете. Није остало незапажено да је Барак Обама у свом обраћању Генералној скупштини УН, уз епидемију еболе и тероризам Исламске државе, малтене у истој равни, као претњу међународној заједници истакао политику Русије према Украјини. Треба ли се, онда, чудити логици високог чиновника фирме чији је он неприкосновени газда?