У КОЛЕКТИВНОМ памћењу Срба, Први светски рат је остао урезан по великим победама српске војске на Церу и Колубари, по албанској голготи, пробоју Солунског фронта и силовитом јуришу пешадије од Кајмакчалана до Београда.

О српским витезовима неба који су од 1912. до 1918, дан и ноћ летели по немогућим условима, на простору на коме су владали ваздухоплови моћнијих царевина, говори се тек о авијатичарским празницима. Имена српских ваздухопловаца овог времена крупним словима су уписана поред неких од најзначајних догађаја у историји светске авијације.

Међу првим члановима монархистичких породица Европе који су ушли у аероплан и летели, на самом врху тог списка, налази се српски престолонаследник Александар Карађорђевић. С француским грофом Де Ламбером принц Александар је полетео још 1910. у Паризу са аеродрома Вилакубле. Некадашњи директор Музеја ваздухопловства Чеда Јањић својевремено је изнео тврдњу да је краљ Александар био први Србин у авиону.

У „Споменици пилота Миодрага Томића“, с друге стране, пише да је први Србин који је летео авионом био Александров старији брат, краљевић Ђорђе, који је нешто раније летео на Бањици са руским пилотом Маслениковом. С њима је летео и официр Петар Бојовић.

Регент Александар, потоњи краљ Југославије, летео је и током Првог светског рата 27. јула 1915. са бањичког узлетишта у акцији извиђања заједно са француским пилотом Луј Поланом. У ваздуху је провео око 30 минута на висини од 1.500 метара.

Пилот Михајло Петровић, из прве класе српских летача, био је први српски ваздухопловац са дипломом. Имао је међународну летачку лиценцу ФАИ број 979, а српску број 1. Нажалост, уписан је као трећи пилот у свету који је погинуо на ратном задатаку.

Артиљерац српске војске Рака Љутовац је 30. септембра 1915. ушао је у историју као први човек који је артиљеријским оружјем оборио непријатељски ваздухоплов са земље. С положаја на Метином брду надомак Крагујевца гађао је формацију непријатељких ваздухоплова над градом и један погодио право у „нос“.

ИЗУМИТЕЉ И КОНСТРУКТОР

Проналазач и конструктор, Огњеслав Костовић Степановић (1851-1916), најзначајнији је Србин у раној историји авијатике. Пореклом из Новог Бечеја, рођен у Аустрији, школовао се у Пешти, живео у Санкт Петербургу. Први је 1879. конструисао ваздушни брод (дирижабл), с четворотактним осмоцилиндричним бензинским мотором од 80 коњских снага на електрично паљење и водено хлађење и брзином од 80 километара на сат. Комисија Ваздухопловног друштва у Санкт Петербургу, у којој је био и славни Мендељејев, прихватила је Костовићев пројект 1880. Брод је направљен од „арборита“, првог вештачког материјала, који је такође његов изум. Брод је 1888, током завршне монатже, оштећен у пожару и никада није био тестиран. Костовић је 1911. године направио летећи чамац, први хидроавион на свету. Био је први српски балониста (летео је са балоном „Хелиос“ који је сам направио).

Прве санитетске летове и пребацивање рањеника авионом до болница извеле су српски и француски ваздухопловци са Косова Поља у новембру 1915. Српски пилот Миодраг Томић први је у свом авиону возио рањеника у болницу, а прву организовану операцију евакуације рањеника извели су Французи са истог места у пет својих летелица до Скадра. Мајор Полан је у Скадар пребацио болесног словачког авијатичара Милана Штефаника, пребега из аустроугарске војске, који је после рата постао министар војске Чехословачке.

Међу ретким војним командантима који су летели аеропланом био је и српски војвода Петар Бојовић. Он је јануара 1916. до Скадра на преузимање дужности начелника штаба Врховне команде од војводе Путника долетео као путник пилота Томића.

ПРВА КЛАСА

Официри Јован Југовић, Милош Илић и Живојин Станковић, и подофицири Михајло Петровић, Миодраг Томић и Војислав Новичић послати су 29. априла 1912. у француски градић Етамп крај Париза на обуку летења, а у земљу се вратили ујесен те године. У првој половини јануара 1913, на Трупалско поље крај Ниша (наш први аеродром), стигли су и ваздухоплови.

Први герилски команданти који су авионима убацивани у непријатељску позадину да би организовали устанак, били су четнички војвода Василије Трбић и четнички поручник Коста Пећанац. Трбић је са аеродрома у Вертекопу у Грчкој до планине Солунице између Скопља и Велеса полетео и слетео 27. јула 1916, а Пећанац се Топличком устанку такође пркиључио авионом 15. септембра 1916.

Најмлађи француско-српски пилотски ас је Петар Мариновић који је на Западном фронту почео да лети 8. септембра 1917. са шеснаест година и до краја рата је оборио 22 непријатељска авиона. По броју ваздушних победа седми је на листи француских ваздушних витезова. Мариновић, унук знаменитог капетан-Мише Анастасијевића, добротвора и задужбинара, и син Карађорђевог дипломате у Паризу, погинуо је 1919. наступајући на аеро-митингу у Бриселу.

У кратком пионирском добу ваздухопловства у Срба летели су углавном пилоти из Аустроугарске и Русије. Први који је Београђанима показао справу којом може да се лети био је чешки механичар и пилот Рудолоф Симон, који је 19. септембра 1910. извео успешан лет на Бањици. У другом покушају троцилиндрични мотор његове летилице „анзани“ је тешко упалио и она је непосредно по узлетању пала на тле, потпуно разлупана, а Симон прошао са лакшим озледама.


Милош Илић, Живојин Станковић и Јован Југовић

Рус Борис Маслеников је био први дипломирани авијатичар који је летео у Србији крајем 1910. и почетком 1911. За демонстрацију летења на свом „фарману“ је наплаћивао улазнице. Лет Словенца Едуарда Русијана изнад Калемегдана и железничког моста на Сави, на трећи дан Божића 1911, на апарату који је у Загребу конструисао Михајло Мерћеп, Србин из Херцеговине, са трагичним исходом, добро је познат. У пролеће 1911. на Бањици је летео и Чех Јан Чермак на авиону „либела ИИ“. Имао је око 30 успешних летова, зарадио је доста новца, али је на крају доживео удес и остао инвалид.

Најзначајнији датум у срспком ваздухопловству је 12. фебрауар 1912. када је Министарство војске објавило конкурс за пријем неколико питомаца који би изучавали пилотажу и авијатичарску службу. Летење се тада сматрало по живот најопаснијим занимањем на свету, али се на конкурс јавио чак 171 питомац. Многе породице су сматрале да они иду у сигурну смрт те су молиле министарство да их не приме.

Од 1912. до 1918. пет група српских официра завршило је обуку пилотаже у Француској. На крају рата, приликом пробоја Солунског фронта у септембру 1918, у двема српским ескадрилама било је око 80 авиона. Срби су имали 37 авиона и 68 пилота док су остали били Французи и Руси прикључени српском ваздухоплвоству. Иако је до краја Великог рата употреба ваздухоплова у ратним дејствима постала масовна (Немци су за војску произвели 47.637, а Французи 67.982 авиона) поједини српски пилоти постали су асови и на Западном фронту.