Уважени и високопоштовани Трећи Светски Рате, драги наш долазећи брате,

Свесни смо да постоји изражена потреба да се прекине ових скоро седам неподношљивих деценија светског мира, посебно мирних у Индокини или Авганистану, те на Блиском истоку или овде на Балкану. Јасно нам је да нема те колективне мирољубиве свести која може да спречи гомилетину некакве амбициозно војнополитичке бирократије да смисао свог постојања оправдају Твојим изазивањем. И разумемо да свака велика економска криза мора на крају да се заврши неким свеопштим крволиптањем, чисто да се поврати на берзама изгубљено. Али би Те најљубазније замолили да, пре но што почнеш, саслушаш нека наша размишљања о томе.

Прво треба да знаш да ми више немамо Гаврила Принципа, који би својим пуцњем могао бити повод за Твој почетак. Он је човек био идеалиста, а у овим временима идеалиста нема, свећом да их тражиш. Потрошили су се у митинзима, блокадама, превратима, револуцијама и изборним кампањама. Нагледали се обогаћених лидера, дебело наплаћених говорника и обезбеђене деце Револуције - па им се смучило и не гине им се више ни за кога. Сад да пустиш Гаврила пред Франца, овај први у самог себе би пуцао, што из ината, што из свести о Принципу да кад убијеш неког Фердинанда, после опет добијеш мање-више исто, само се то тад зове слобода.

Ми, Рате драги, немамо ни војску да у Теби учествујемо. То што смо имали, то је своје скорашње ратове изгубило, а ово што је из ратова преостало, то се реформисало и модернизовало, па се некако последично и смањило. Што није ни лоше, јер нам се потенцијални војници за неку већу војску или нису родили или су у великом броју отишли да своју егзистенцијалну срећу нађу тамо где војни позивар не може да дође без овереног пасоша и уплаћеног аранжмана у туристичкој агенцији. Тако да овог пута не можеш да рачунаш на то да ћемо на фронту да умиремо као муве зарад неког новог светског поретка. Оно мало њих што им се гине, ено већ пуцају по Доњецку, а и њих ћемо законом да забранимо, па ће после да пуцају код куће.

Надаље, ми не разумемо ни нашу улогу по Твом почетку. Да ли је замишљено да наше трупе опремљене ловачким пушкама домаће производње јуришају у оклопљеним „фијатима 500Л“ на руске тенкове испред Москве? Или ћемо да побегнемо од куће и да будемо про-руско-кинеско-бразилски герилци који ће, из заседе, убијати жандаре регрутоване из прозападних невладиних организација? Да ли ћемо после рата имати места која су из почасти названи Обамовац или Шојгуча, те чија ће атомска бомба - и којим поводом - због тога пасти на Стражевицу? Са којим златом и где ће наши владари побећи на почетку рата, кад нит имамо злата ни земље савезнице, ево већ четврт века... Укратко, кад год је рат постојао, ми смо нашли неку своју улогу и смисао у њему, али дозволи да приметимо да се у Теби тешко логички проналазимо, па нам утолико теже падаш.

Да не помињемо колико би нам тек тешко пало да нам из Брисела јаве да нема пријема у Европску унију до краја Трећег светског рата, ко ће то да сачека и ко гарантује да ће тада бити и Уније и града Брисела? Да ли је могуће да због Тебе нећемо видети градове на води, стране инвеститоре, „Јужни ток“, профит у смедеревској Железари, „Железницама“ и „Србијагасу“, процват приватног сектора, раздуживање презадужених тајкуна, поврат новца од субвенција... Зар смо толики малери да оно што смо чекали годинама, а што нам је ту, надомак реформске руке, буде спречено јер Обама не жели Путину да допусти да добије „Нобела“ за мир? И ако је тако, зар је могуће да можда никада нећемо видети отварање Народног музеја, раст БДП-а, хармонизовање односа са Приштином, сређивање хаоса у правосуђу и медијима, као ни успешан крај борбе против криминала, корупције и годишњих одмора ван граница Србије. Ми не верујемо да је то могуће. И ми не верујемо да ћеш Ти почети, јер ми толико тога имамо незавршеног.

Из свих ових разлога, најљубазније Те молимо да се стрпиш још коју годину и да не почињеш кад Ти време није. А ми те нећемо изневерити кад за Тебе време дође. То си ваљда Рате, брате, већ добро научио.

Кад већ ми нисмо.