Неки поступци папе Фрање у последње време навели су поједине аналитичаре да закључе како се ватиканска политика амбициозно враћа на међународну сцену, а да нови поглавар Римокатоличке цркве испољава много већи смисао, па чак и таленат за светску политику од свога уздржаног и повученог претходника. Иако би се рекло да је преурањено износити такве оцене, јер за њих још увек нема довољно основе, сигурно је да својим потезима и изјавама папа Фрања привлачи знатну медијску и јавну пажњу.

Тек ће се показати да ли је то добро, и колико, за остваривање најављених циљева његовог понтификата, ако је оно што је декларативно саопштено заиста и мета којој папина морална обнова Католичке цркве стреми.

Има, наиме, збуњујућих и противречних сигнала, поготово посматрано са српске осматрачнице. Прво недемантована најава дуго одлаганог канонизовања кардинала Алојзија Степинца, па онда молитва за пострадале од поплава у Србији, да бисмо пре неколико дана у папином интервјуу једном шпанском листу прочитали констатацију да се Југославија морала распасти, јер „очигледно постоје народи са тако различитим културама да их не можете задржати заједно ни да их спојите лепком“. Папа, иначе, каже да га „свака подела брине“, као и да у случајевима неких других држава (Италије, Шпаније, Велике Британије...) којима прете сецесије није јасно оно што је било јасно у вези с Југославијом, тј. да су њени народи толико различити да се ни лепком не могу слепити.

Отприлике у исто време кад и папино, и једно друго мишљење о „фаталној и непремостивој“ различитости југословенских народа привукло је позорност на друштвеним мрежама.

Подстакнут прекограничном солидарношћу бивших Југословена у време поплава, хрватски поп музичар и блогер Стјепан Крзнарић, иначе праунук Стјепана Радића, дакле из неупитно добре хрватске обитељи, окомио се на лицемерје оних који, завађајући народе, остварују себичну корист. Поменуо је нешто и цркву, а о братоубилачком рату написао: „Немојте кривит те људе за рат, они нису знали боље. Како знат боље кад су жртве вишедеценијске индоктринације. Како разумјет да смо исти, ако нас се од рођења учи да смо различити?“ Папа Фрања свакако није од ране доби жртва такве индоктринације, премда није искључено да је у послератној младости у Аргентини могао из прве руке штошта нежно о Србима чути од оних који су се пацовским и другим каналима докопали његове гостољубиве земље.

Индикативно је да се папа упадљиво уздржано изјашњава о догађајима у Украјини, једној од најзначајнијих (источно)европских држава за Свету столицу. Ограничава се на уопштене позиве на одустајање од насиља и решавање свих неспоразума дијалогом. Не очекује, ваљда, да ће „лепак“ којем прибегавају садашње власти у Кијеву успети да слепи верски и културно различите заједнице чији сукоб прети поделом ове крхке државне творевине? У чему се то Украјина суштински разликује од Југославије? Руски лингвиста Никита Толстој, и он праунук али још познатијег прадеде Лава Толстоја, деведесетих година прошлог века тешио је разочаране српске колеге, говорећи им да и Руси имају своје Хрвате - Украјинце. Лепак није помињао.