РЕЧЕ ми пилот да тајно слећемо у Београд. Тајна је била толико велика да ни ја сам нисам знао где слећемо, па сам се поприлично изненадио. Изненађење је било утолико веће кад сам од пилота сазнао да је Београд главни град Србије, а да је Србија земља коју смо ономад бомбардовали.

Одмах сам позвао Била Клинтона да му кажем где сам, на шта се он забринуо и питао да ли су мене то депортовали у Србију на основу неке потернице? Ја сам му рекао да нису, већ да ја повремено идем у неке мале земље због консалтинга. Бил се забринуо и питао да ли имам проблем с новцем, ја сам му рекао да немам проблема са новцем, већ да ми је само досадно. И да не видим разлога да не консултујем оно што бомбардујем. Онда је дошла Хилари и одузела Билу телефон, па је разговор био прекинут.

* * * * *

На путу ка месту где ће се одржати састанак мало сам проучио где сам то заправо дошао. Задуженост велика и повећава се. Бруто друштвени производ мали и смањује се. Нису ушли у Европску унију и ко зна кад ће, а док се не донесе одлука да ли ће да уђу, Брисел их замајава признавањем Косова. Руси и Кинези се нешто мотају овуда, али не претерано - да се не замере Американцима. Огроман буџетски дефицит, велик спољнотрговински дефицит, нема привреде, нема запослених - што значи да ће бити још горе јер нити има ко да извози, нити ко да плаћа порезе. На све то, још су их погодиле и поплаве.

Следећи пут, кад будем прихватио да идем негде да нудим консалтинг, морам пажљивије да погледам код кога сам то уопште кренуо. Имам тих савета, али немам за овакве ситуације и овакве земље.

* * * * *

Седим испред кабинета мог домаћина. Пролазе ужурбано неки људи и носе фасцикле, опрезно кријући фасцикле од других људи. Насмејао сам се, са сетом. То ми је познато из првих дана мог премијерског мандата - примао сам многе овакве. У фасциклама је било пуно доказа против других кадрова, а ти други кадрови ће се појавити одмах после првих, са истим таквим фасциклама и истим таквим доказима. Смена власти је, ваљда откад је света и века, увек иста.

Људи ме гледају, неки са радозналошћу, неки са изненађењем, понеки чак и са мржњом. Неколико људи који су изашли из кабинета желело је да се слика са мном. Представили су се као министри. Пристао сам. Док смо се спремали за фотографисање, један од њих је стално гласно изговарао речи „Кале, Брдо, ју ноу!“. Покушао сам да разговарам са њим, није ишло, слабо зна енглески. Други, млађи министар, у пола гласа се распитивао за неке универзитетете у Лондону. Љубазно сам му рекао да се у ту тему слабо разумем. Чуло се једно полугласно „Шит“.

* * * * *

Почео је састанак код домаћина, који је био забринут. Рекао ми је да је открио да су неки људи у савезу са неким другим људима. И покушавају да дискредитују неке људе, преко неких људи који имају своје људе међу неким другим људима, извршавајући налоге неких људи, који су само пуки извршиоци тајних планова неких људи. И тиме сад неки људи угрожавају државу и све остале људе.

Замолио сам га да мало појасни термин „неки људи“, јер ја ништа не разумем. Он је рекао да не може више од тога да ми каже, али да ти неки људи и нису тема, већ да га занима да му дам неки савет у вези са бржим уласком у Европску унију и одржањем неутралности по питању Украјине. Ја сам му рекао да нисам Бог, већ само бивши премијер Енглеске и да ту нема паметног савета. Домаћин је рекао да су му то исто рекли неки људи, али да за њих није био сигуран да ли су они у ствари људи од неких људи, па је зато питао мене.

* * * * *

Састанак се завршио релативно брзо, консалтинг посао нисам склопио, са образложењем да домаћин мора да се консултује с неким другим људима. Авион је узлетео, а ја сам замолио пилота да оде на нови тајни лет. И да ми опет не говори који је, да се опет изненадим кад слетим. Хтео сам да се чујем и са Билом, али се јавила Хилари, па сам спустио слушалицу.

Боже, како волим свој посао.